Дејан Ристић (Фото лична архива)

Музеј жртава геноцида дошао је у посед архивске грађе која је до сада била непозната историјској науци, а чији садржај даје значајан допринос целовитијем и темељнијем сагледавању конструисања културе сећања на крагујевачки покољ.

Истрајно и темељно примењујући културу заборава, Срби су током претходних деценија и векова успели да из свог заједничког историјског сећања избришу многе знамените личности, догађаје и процесе. Тиме су сами себе, потпуно добровољно, лишили драгоцених и надасве корисних историјских знања и идентитетских искустава која су током бурне националне прошлости можда могла да у одређеној мери допринесу макар и делимичном ублажавању или потпуном избегавању најтрагичнијих сегмената сопствене историје.

Снажно, систематично и на основу научних истина супротстављајући се тој драматичној и опасној појави, Музеј жртава геноцида већ пуних 30 година интензивно обогаћује своје бројне збирке и фондове, публикује значајне научне студије и организује многобројне програме у области културе, просвете, науке, уметности, издаваштва и информисања.

У ове октобарске дане кад се присећамо страдалника који су брутално ликвидирани током нацистичких одмазди спроведених у Драгинцу, Краљеву и Крагујевцу, Музеј жртава геноцида успешно је реализовао једну посебно драгоцену и дирљиву аквизицију која представља прворазредно научно откриће.

Након година истрајног истраживања и потраге, управо ових дана је у Музеј приспела необично драгоцена и јединствена оригинална архивска грађа која сведочи о првој званичној државној комеморацији крагујевачким жртвама, одржаној крајем новембра 1942. у Лондону, у организацији Владе Краљевине Југославије.

Овај корпус грађе садржи информацију о одржавању помена и комеморације, њен програм, као и говоре југословенских и иностраних званичника.

Из садржаја ове драгоцене грађе сазнајемо најпре да је помен одржан 22. октобра 1942. у грчком православном храму у Лондону. Црквени обред обавио је прота Живојин Ристановић уз саслужење грчког архимандрита Вирваса. Помену су присуствовали југословенски краљ Петар Други Карађорђевић, председник Краљевске Владе Слободан Јовановић са свим члановима владе, као и многобројне званице. У проповеди одржаној током помена прота Ристановић је дирљивим и бираним речима указао, поред осталог, на сву трагедију крагујевачке „крваве жетве”.

Прва званична државна комеморација „ђацима виших разреда крагујевачке гимназије и мученицима свесавезничке омладине”, како је наведено, одржана је 25. новембра 1942. године у лондонском хотелу „Хајд парк”.

Програмом комеморације било је предвиђено да говоре југословенски министри иностраних послова и просвете Момчило Нинчић и Милош Трифуновић, заменик белгијског министра просвете Ј. Хосте, чехословачки министар унутрашњих послова и просвете др Јурај Славик, државни комесар за правду и просвету Борачке Француске (француског Покрета отпора) Рене Касин, британски министар просвете Р. А. Батлер, грчки министар правде С. Димитракакис, низоземски министар просвете Г. Болкштајн, пољски министар пропаганде Станислав Стронски и совјетски отправник послова у Уједињеном Краљевству А. Богомолов.

Комеморацији су присуствовали југословенски краљ Петар Други Карађорђевић, министар двора, председник краљевске Владе Слободан Јовановић са члановима владе, бројни чланови Горњег и Доњег дома британског парламента, истакнути појединци, јавни делатници и друге значајне личности.

Присутне званичнике поздравио је министар иностраних послова Нинчић, након чега је прочитано писмо краљице-мајке Марије од Југославије. Потом су се окупљенима обратили југословенски и британски министри просвете Милош Трифуновић и Р. А. Батлер, а након њих и сви предвиђени говорници који су представљали савезничке државе.

У свом опсежном говору југословенски министар просвете Милош Трифуновић детаљно се осврнуо на бројне последице окупације земље и злочине почињене над цивилним становништвом. Том приликом посебно је истакао да је Крагујевац „оличење немачког варварства”. У на моменте потресном обраћању, министар је цитирао сегменте два сведочења добијена од очевидаца, из којих сазнајемо и како је директору једне од крагујевачких гимназија (не наводећи његов идентитет) било понуђено да се спасе, али да је он одбио да то учини, те да је јуначки страдао са својим ђацима, као и да су та млада бића која су слана у смрт на стрељање одлазила „певајући и како је стрељање вршено у леђа храбро су се окретала и гледајући храбро у митраљезе говорила Србин смрти гледа у очи и са узвицима Живела Србија и Живео краљ”.

С друге стране, британски министар просвете посебно је, поред осталог, указао и на то како су „овакви догађаји страшна лекција коју смо научили о последицама доктрине силе и настојања да се народима васпитаним у традицијама људске слободе наметне туђи им поредак. Овакви догађаји најбоље показују како се нацистички систем владавине тешко огрешио о законе природног поретка и природне правде”.

Заменик белгијског министра просвете Ј. Хосте указао је на то да је „оргија касапљења” у самом Крагујевцу потрајала читав један дан, 21. октобар 1941. године, током којег су „Немци одлучили да покољу 2.300 жртава”. „Окупили смо се овде да се с узбуђењем сетимо жртава овог покоља, који представља изазивање свим осећањима човечности”, нагласио је изасланик краљевске белгијске владе, који је, поред осталог, додао и да је „крв ових мученика јемство слободе Југославије и свих оних народа који чекају зору нове ере мира засноване на законима који ће спречити понављање оваквих недела”.

Чехословачки министар унутрашњих послова и просвете др Јуриј Славик, у изразито дирљивом говору, посебно је нагласио да се његови сународници и те како сећају Крагујевца, још из 1918. године, када је у том српском граду дошло до побуне аустроугарске јединице, коју су махом чинили Словаци. „Оно што се догодило у Крагујевцу октобра 1941. године за нас је претпостављало највећу страхоту, најдубљу жалост. Оно што се догодило тамо нас боли исто толико као да су наша сопствена браћа, наши сопствени синови поклани. (…) Још пред својим очима видим децу како заједно са својим старим учитељем гледају гротла немачких пушака. У Крагујевцу, где је најбоља српска крв потоцима текла, капљице вреле чехословачке крви проливене у прошломе рату још нису биле потпуно осушене.”

„Крагујевац, Лидице, Варшава, безбројни градови и села Совјетске Уније, Ковентри, Перл Харбур, Париз, Осло, страшне жртве које подносе Белгија, Холандија, Грчка, све то је заједно један једини ланац солидарности. Крв чини овај ланац слоге међу народима јачим од икаквог челика”, нагласио је чехословачки министар.

„Злочини овакве врсте не представљају један случајан симптом, нити пак јединствени феномен у данашњем рату, већ напротив представљају израз једног новог принципа, принципа новог поретка”, истакао је, поред осталог, грчки министар правде С. Димитракакис. „Невине жртве кољу се на хиљаде. (…) Понижавају и стрељају данас епископе и свештенике, интелектуалце и раднике подједнако. Старце и жене вуку на губилишта на којима стрељају њихову децу. Читава села сравњена су са земљом (…) док са друге стране будуће жртве, осуђене на смрт, морају саме да копају своје гробове”, подсетио је грчки министар.

У обраћању поводом обележавања прве годишњице крагујевачког покоља низоземски министар просвете Болкштајн подсетио је присутне на речи немачког министра просвете Бернарда Руста, који је годину и по пред почетак рата нагласио: „Циљ васпитања није култура, није духовна слобода, није еманципација ума. Васпитање је вежбање за живот Силе.”

Указујући на истовремене страхоте, које је, попут српског, преживљавао и његов народ, пољски министар информисања Станислав Стронски нагласио је: „Ми знамо да је нажалост потпуно тачно оно што другима изгледа немогуће или барем претерано. Ми то знамо из сопствених тешких искустава. Исте такве злочине учинили су и чине Немци и у Пољској.”

У сличним тоновима и уз изразе истинског пијетета, о крагујевачком покољу говорили су и званични представници СССР-а и Борачке Француске.

Да закључимо, вредност архивске грађе која сведочи о помену и првој званичној државној комеморацији у спомен на српске ђаке које су Немци стрељали у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, а који су приређени у Лондону 22. октобра и 25. новембра наредне године у организацији југословенске краљевске владе, јесте прворазредна и примарна. У питању је грађа која је до сада била потпуно непозната науци, а чији садржај даје значајан допринос целовитијем и темељнијем сагледавању конструисања културе сећања на крагујевачки покољ.

Музеј жртава геноцида ће и у наредном периоду, подједнако приљежно и посвећено, наставити да обогаћује своје збирке и фондове артефактима, архивском и библиотечком грађом, што ће све заједно допринети обогаћивању и објективизацији наших (са)знања. Полазећи од свести да само они појединци и друштва који су утемељени у знању могу успешно да се одупру све учесталијим и агресивнијим појавама потпуне или делимичне дисторзије (кривотворења) прошлости, Музеј свих ових година посебну пажњу посвећује прикупљању аутентичне и историјски прворазредно драгоцене грађе која сведочи о бројним ратним и злочинима против човечности почињеним над припадницима српског народа током Другог светског рата, а пре свега о хрватском геноциду спроведеном над Србима на целокупном подручју Независне државе Хрватске.

Дејан Ристић (Политика)

Историчар, директор Музеја жртава геноцида