Разни видови нетрпељивости стално су присутни, а њихова амплитуда зависи првенствено од политичке атмосфере, па до тога да ли је ХДЗ на власти, сматра Тихомир Понош из Архива Срба у Хрватској

Након тужне и забрињавајуће слике неколицине дечака на дечјем фудбалском турниру у Сарајеву који су с непуних десет година узвикивали поруке мржње, многи су се запитали из какве то средине дечаци долазе у којој су овакве пароле могли чути и усвојити. Да ли је ово изоловани инцидент, како су у хрватској јавности многи склони да га тумаче, или ипак одражава општу климу и расположење у друштву? Истина је вероватно негде између, сложена и осетљива, какви су и међунационални односи две заједнице које још увек вуку терет ратне прошлости. Можда и важније питање за све оне који желе да разумеју суштину проблема било би – како друга деца сличних година, поготово она из српских породица у Хрватској, чују и разумеју ове поруке.

Иако постоје развијени механизми да се говор мржње у јавности санкционише, последице могу да остану непоправљиве. Оно што је за српску заједницу у Хрватској специфично јесте да је многе од тих последица тешко документовати и прецизно, у мерљивим параметрима, описати. Кад је реч о, рецимо, асимилацији, као врло чест начин да се побегне од нелагоде и осећаја неприхваћености, тешко да ће неко ко је свој национални идентитет одбацио попут претешког терета који га спутава о томе баш на тај начин и говорити. Међутим, поједине институције баве се и тим питањима. О појавама које се тичу права и положаја Срба у Хрватској говоре истраживања Српског народног већа, кровне организације Срба у Хрватској. У њиховим просторијама у Загребу одржана је недавно конференција за медије на којој су упозорили на шовинистичке испаде који су се заређали последњих дана према Србима као националној заједници. Поред догађаја у Сарајеву, упозорили су и на говор мржње који се могао чути и у парламенту и изван њега, од певања усташке песме „Ево зоре, ево дана” посланика Домовинског покрета Анте Пркачина, до иступа посланице ХДЗ-а која је колегиницу из Радничке фронте желела да увреди оптужујући је за „србољубље”. „Испада да је саморазумљиво да је српство увреда само по себи па ако неког желиш увредити, само му кажеш да је Србин. Реч је заправо о антисрпском сентименту по којем се Срби означавају као сумњива лица или агресори”, упозорио је Борис Милошевић на конференцији.

Српско народно веће већ десет година објављује и билтене у којима наводи конкретне примере говора мржње, историјског ревизионизма и насиља према Србима. Сваки билтен у десетак категорија бележи различите манифестације нетрпељивости, од говора мржње у јавности и на друштвеним мрежама, преко антисрпских графита, па све до акција каква је била рецимо кампања против увођења ћирилице у Вуковару или позив Хрватима на бојкот српских производа и радњи у Вуковару. Према речима једног од коаутора два последња билтена, Тихомира Поноша из Архива Срба у Хрватској, разни видови нетрпељивости стално су присутни, а њихова амплитуда зависи првенствено од политичке атмосфере, па до тога да ли је ХДЗ на власти. Кривуља која показује интензитет несношљивости према Србима у последњих десет година није, како би било очекивано, опадала с протоком времена.

„Кривуља је узлазном линијом кренула 2012. године формирањем владе Кукурику коалиције, коју предводи СДП, односно преласком ХДЗ-а у опозицију и доласком Томислава Карамарка на чело те странке. ХДЗ своју позицију драстично радикализује и она задобија ревизионистичко-националистичка десна обележја. Националистичка реторика била је темељ око ког је Карамарков ХДЗ градио повратак на власт творећи свој наратив на тези да на власти нису ’прави Хрвати’ или ’добри Хрвати’ и стварајући анимозитет према Србима колективно као кривцима за све лоше и као реметилачком фактору. Други фактор је улазак Хрватске у Европску унију, чиме престаје спољни притисак који је силио и екстремне елементе на какву-такву пристојност у јавном простору”, појашњава Понош у разговору за „Политику”.

„Радикализација дискриминације праћена несанкционисањем довела је до атмосфере у којој је исказивање несношљивости према Србима у јавном простору постала уобичајена појава”, додаје. До промене долази 2016. године када на изборима побеђује ХДЗ с новим председником, Андрејем Пленковићем, који већину формира у сарадњи с представницима свих националних мањина.

„Дискурс у јавности се тада ублажава, стање се побољшава, постепено се убрзава решавање проблема простора у којима у већем броју живе Срби (електрификација). Но, у осудама екстремистичких испада мањка енергичност баш као и у деловању”, истиче наш саговорник и као пример наводи однос према усташком поздраву „За дом спремни”, за који је Уставни суд закључио да није у складу с Уставом, док редовни судови имају неуједначену праксу у прекршајним поступцима, односно на различите начине га некад толеришу.

Понош подсећа и да, уз све негативне трендове, истовремено сваке године хиљаде држављана Србије долази у Хрватску да ради, а вероватно стотине хиљада на годишњи одмор, готово без икаквих инцидената. „Говор мржње се уобичајио, али треба рећи да се редовно јављају и они који се таквом говору противе и осуђују га.”

На институционалном нивоу, сузбијањем дискриминације и говора мржње бави се заштитница грађана, која у својим редовним годишњим извештајима хрватском парламенту анализира и оцењује стање људских права и једнакости у Хрватској. Кад су у питању националне мањине, којих је у Хрватској укупно 22, последњи извештај наводи да су дискриминацији у Хрватској највише изложени припадници српске и ромске националне мањине, као и мигранти.

Заштитница грађана Републике Хрватске истиче да Хрватска има свеобухватан закон који регулише права националних мањина, па тако и српске националне мањине, који задовољава високе стандарде, те да у неким сегментима може послужити и као пример другим државама. „Нормативни оквир у вези с правима националних мањина је у великој мери добар и Уставним законом о правима националних мањина, који је већ две деценије на снази осигурава се висок ниво права. Кад говоримо о потешкоћама с остваривањем тих права у пракси, оне се највише односе на заступљеност међу запосленима у управи и правосуђу, права на службену и јавну употребу мањинских језика и писама, као и права на приступ јавним медијима и образовању”, каже заштитница грађана Тена Шимоновић Ајнвалтер за „Политику”. Кад су у питању Срби, ту се, по њеним речима, истичу и инфраструктурни проблеми на подручјима на којима живе повратници, од снабдевености електричном енергијом до недостатка јавне водоводне мреже. Иако се ту ситуација последњих година побољшала, и даље има људи који живе у неадекватним условима.

Закон је, дакле, добро дефинисан, али се у пракси понекад – теже реализује. Тако је и с другим односима између „две стране”, већинске хрватске и мањинске српске. У вишегласју различитих, симболичних порука које овај однос илуструју има и оних позитивних, као што су многи напори и реакције појединаца, па и институција попут оне са заштитницом грађана на челу. Као што је и потпредседница владе бирана из редова српске заједнице такође једна позитивна и симболична порука. Али као што су, нажалост, и пароле на спортским теренима, чак и када их деца изговарају.