Базилика Светог Николе у Барију чува часне мошти истоименог светитеља, а унутар ње се налази и православна капела, у којој се налазе вредни дарови које је ова црква добијала кроз историју, а посебно место заузима икона. светитеља за који се верује да је најаутентичнији.
Православна капела, која се налази испод базилике Светог Николе, ужива делимичну аутономију од апсолутне папске власти, захваљујући непроцењивим даровима Немањића.
– Данашњи приказ Светог Николе, прихваћен у целом свету, заснован је на српској икони коју је Барију поклонио Стефан Дечански – На ту икону је, по предању, верно пренет лик светитеља нацртан на сабору у Никеји, што указује да су Немањићи у ризници имали оригинално драгоцено дело. Због тога је српска икона важила за чудотворну, па се и данас налази изнад велике часне трапезе коју покрива гроб Светог Николе, а израђена је од сребра које је поклонио краљ Милутин.
О даровима Уроша Другог Милутина, најмоћнијег владара Балканског полуострва, сведочи запис летописца Беатила:
„У лето Господње 1319, месеца јуна, другог индикта, Урош, краљ Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и Јадранског мора до реке великог Дунава, имао је ову часну трапезу, велику сребрну икону, кандила и велике сребрне канделабре, рађене у славу Божију и његовог блаженог Николаја. Ово дело је по налогу поменутог Краља урадио Обрад из Котора, син Силаве и маестра”.
Данас, на жалост, више нема Милутинове капеле, која је од пода до плафона рађена од глама-панела, мешавине сребра и злата која се производила само у средњовековној Србији. У његовом средишту налазио се гроб Светог Николе испод часне трапезе украшеног бројним рељефима са библијским сценама. Дивну собу незамисливе вредности обасјавао је пламен двадесетак огромних сребрних и златних светиљки и свећњака, људског раста.
Милутинову капелу је 1481. године почео да руши краљ Феранте Први Арагонски, који је један део исекао и претопио да би платио своје најамничке војнике сребром. Крађу су наставили племићи и поједини епископи који су српско ремек-дело уништавали део по део. Хроничари базилике су забележили да су починиоце светогрђа и њихове породице потом пратиле несреће.
Барокна реконструкција никада није достигла славу легендарне Милутинове часне трпезе. Крајем 20. века је уклоњена, а уметници су направили приближну реплику српског оригинала.
Ипак, један српски дар остао је, осим зубом времена, нетакнут још од средњег века: сребром опточена икона, дар Стефана Дечанског.
„Чудотворно лице оца Николаја“ сачувано је пре свега захваљујући становништву Барија, које је српску икону сматрало заштитницом града. Хроничар Беатило је сведочио да се чувала у посебно заштићеном делу сребрне капеле, одакле је изношена само у најтежим временима:
– Велика Урошева икона се са великим поштовањем чува у тајној капели свода са светим моштима и никада се одатле не износи, осим у ретким приликама када је велика суша или обилне кише. И право је чудо видети да кад год се нека велика света икона јавно изложи народу, који плаче и кличе, одједном почне да пада или престане да пада, зависно од потребе.
Цар Душан је одржао породичну традицију и поклонио базилици порез од 200 перпера, који је Дубровник плаћао Србији. И после пропасти српске средњовековне државе, Срби су још дуго даривали храм у Барију.
То је традиција коју је успоставио Стефан Немања, први дародавац базилике, о чему је сведочанство за живота оставио његов син Стефан Првовенчани.
Стефан Немања је прву монументалну цркву у част Светог Николе подигао у Топлици, данашњој Куршумлији.
– Сасвим је нормално да Немања, владар Срба, народа сеобе, поштује свеца који је заштитник путника и „брзо помаже“ у невољи. Зато су Немањићи највећи донатори базилике у Барију, а тек после њих су Анжујци, који су нам сродни по женској линији, из времена краљице Јелене Анжујске.
Рођена је као католкиња, а умрла као православна монахиња, док је прелепе православне иконе поклонила базилици у Барију и цркви Светог Петра у Риму.
