Од кога позајмљујем паре у ово апокалиптично доба? Наравно, од своје мајке пензионерке, као сваки успешан Србин. Не тражи камату, зна да јој нећу вратити дуг и још ми спреми ручак, обавезно с колачима

Комшија је обукао одело, ставио кравату и коначно прошетао. Удахнуо је ваздух дубоко, не обазирући се превише на касту кучкара који су га зачуђено гледали. Куда је кренуо тај маторац? Можда у позориште?

Александар Апостоловски

Некадашњи друг изгледао је господски, у надреално време короне. Гледали су га подсмешљиво, а он њих очински, понеке као да им је деда, свестан да ће га, тек кад остаре, боље разумети. Није био једини. Пријатељица ми шаље ес-ем-ес своје пријатељице која припада групи 65 плус. Обукла се лепо, као за вечеру у „Мадери”, иако је радијус њеног кретања омеђен на 300 метара од куће.

Пензионери су добили 100 метара више за шетњу од паса, после више од месец дана кућног притвора или целодневне апсолутне забране кретања. Као да имају уграђен биолошки џи-пи-ес, сумњам да их је чиповао Бил Гејтс, али они се савршено прецизно придржавају правила које је прописала држава. Било је, током ванредног стања и револуционарних припадника старије генерације, попут симпатичне бакице Оливере која је кршила правила о изласку из куће, фолирајући се да иде на часове енглеског. Виђали су је и у кафићу, док су радили. Али, кад вам госпођа каже да има 45 година или коју мање, иако је јасно да се ближи деведесетој, чик да видим ту полицију или тајну службу која ће да јој тражи личну карту и проверава датум њеног рођења. Вероватно је у младости била троцкиста, те и даље верује у перманентну револуцију која тече. Искрено се надам да ће правосуђе, које јој је залепило високу новчану казну, у другостепеном поступку смањити доживљај и ослободити је. Нема она милионе евра, као центарфор Реал Мадрида Лука Јовић, или лову од певачких тезги, као народњаци Митар Мирић и Ђани, према којима су судије биле далеко благонаклоније. Када се укине ванредно стање, бака Оливера може постати јутјуберка. Разбила би оног клинца Баку Прасета, кога је полиција уловила после полицијског часа у „поршеу”. И он је боље прошао од баке која је била само егзотични и драгоцени изузетак који потврђује правило: да револуција једе своју децу, чак и кад оматоре. То знају наши старци.

Уосталом, од кога позајмљујем паре у ово апокалиптично доба? Наравно, од своје мајке пензионерке, као сваки успешан Србин. Не тражи камату, зна да јој нећу вратити дуг и још ми спреми ручак, обавезно с колачима. И непрестано звоца да се чувам. Подразумева се да ме третира као адолесцента. Доказ да не греши је овај текст.

Много мојих вршњака зна за овакав обичај у Срба. Чак ни у тренуцима одласка на неки други, бољи свет, не желе да нас оптерећују својом судбином.

Драган Стојановић

Није ми само јасно како успеју да уштеде од мизерне пензије? Како мојој мајци полази за руком да увек буде у плусу, а ја у недозвољеном минусу? Још ми је увалила коверат са рачунима и новцем, да уплатим на време, како случајно не би пукла брука да је остала дужна један месец. Томас Пикети би јој пољубио руку и узео за рецензента, иако је била радница. Сви моји пријатељи и непријатељи имају слично искуство са својима. Отуда често помислим да су наши старци, у годинама када су далеко ближи створитељу него сутрашњем дану, заправо највећа српска нада! Школовали су нас током рекордне светске хиперинфлације, помагали нам током агресије НАТО, били су нам лични финансијски саветници током пљачкашке транзиције, спасавајући нас од личног банкротства. И, коначно, издржавају више генерација у кући, тако да су, каквог ли апсурда – заправо они људи у најбољим годинама!

Крију кад се разболе, да нас не секирају, држећи се својих мудрости, као лекова! Када бисмо више слушали наталожене мисли које изговори свака тетка, стрина, ујна или бака, доносили бисмо много паметније одлуке. То схватимо тек кад остаримо. Када приметимо да нас наша деца слушају као што смо ми некада њих, сматрајући те проповеди халуцинацијама, знамо да смо оматорили.

Касно смо научили њихове лекције, нисмо чули њихова звона за узбуну. У епохи свеопштег убрзања и банализације, време проведено са њима сматрамо узалудно потрошеним. Они то скенирају боље од сваке магнетне резонанце. И не љуте се, кад бежимо од њих. Откуд, уосталом, толико старачких домова? Кажу да је то најисплативији бизнис 21. века, масовни покушај да их се решимо екстрадицијом у те установе, како бисмо што пре скрцкали породичну сребренину. Своју имамо, али је под хипотеком. Њихова није. И то нам опраштају, зато што се сећају доба када су били млади.

Нису се бунили када им је Вучић смањио пензије. Рекох једном, ко ће први на фронт мера штедње и стабилизација јавних финансија, ако неће они. Ако су као трећепозивци прекомандовани на прву линију одбране српске економије, а млађани тајкуни пребачени у резервни састав, да сам на Вучићевом месту, не бих давао 100 евра сваком пунолетном грађанину. Сву ту лову дао бих њима. Не знам како, али би их претворили у 1.000 евра. Не оних Динкићевих, већ са покрићем.

Не булазним, те вештине је поседовао мој покојни отац. Као и сви очеви. Имао је свеску у коју је прецизно исписивао и најмањи прилив и одлив новца. Није завршио Харвард, био је машински техничар.

Александар Апостоловски (Политика)