На питање о националном пореклу у америчком попису становништва 2011, само се 176.666 америчких грађана изјаснило да су Срби. Као Југословени 325.451 (већином Срби из отцепљених ју-република), а као Хрвати 434.425. Више од Срба, изјаснило се 179.806 Словенаца, и чак 182.423 Албанца

Одрицање од свог националног бића је, заправо, одрицање од себе самог. За човека који држи до себе важно је, без обзира на околности, егзистенцијалне принуде, тешкоће, медијске клевете и оптужбе, да зна ко је и одакле потиче и то свесно и упорно преноси на своје наследнике и нова поколења. Колико је ово битна, сложена и деликатна тема сведочи да су о њој, на својствен начин, писали  П. П. Његош, И. Андрић, М. Црњански, Б. Пекић, М. Селимовић, М. Екмечић, В. Ђурић, В. Крестић, М. Ломпар, Б. Јовановић и бројни други значајни људи.

Историја земаља у којима су Срби живели је туробна. Они су неколико векова тешко преживљавали под најсуровијом влашћу туђинских освајача и империја. Окупатори су чинили све да, најстрашнијим мерама, уценама и насиљем, Србе преводе у исламску религију, у католичанство, да их потурчавају, угаризују, бугаризују, италијанизују, па чак и албанизују, уз обавезно одрицање од српског језика, вере, писма и традиције. Једном покатоличени у Дубровнику, Далмацији, Херцеговини, залеђу Биокова, Горском Котару и Истри, током предјугословенске историје, постепено су хрватизовани. Од превођења Дубровника из Зетске у новостворену Хрватску бановину, споразумом Д. Цветковић – В. Мачек 26. 8.1939, дубровачки католички  Срби,  научници, писци, песници, поморци и трговци постајали су хрватске историјске личности. Од приближно око 250.000  Срба који су, у две сеобе под патријарсима, бежећи од турског зулума,  отишли у Угарску, данас их је остало једва око 10.000. У српским градовима Араду и Темишвару, у данашњем румунском Банату, Срба има само неколико стотина. У некадашњој Русији, данашњој Украјини, од пописа 1900, Срби су нестали као статистичка чињеница, иако их је било неколико десетина хиљада и имали су двадесетак насеља под српским називима и поседе у Донбасу. У нашој предјугословенској и југословенској историји више стотине хиљада Срба је побијено, исламизовано или покатоличено, отуђено од матице, српског језика, вере и обичаја. После распада СФРЈ изгубили су не само статус конститутивног народа, већ и статус националне мањине (на пример у Словенији, Северној Македонији, Федерацији БиХ).

Како се овим процесима насилне промене националног и културног идентитета опиру неки други народи? Кажите неком Ирцу, Шкоту или Велшанину, у Великој Британији или САД, да је Британац и видећете његову бурну реакцију и негирање. То не значи оспоравање Енглеза или оних који себе сматрају Британцима и они то тако не схватају. Кажите неком Корзиканцу, Бретонцу или Баскијцу да је Француз или Шпанац и рећи ће вам да је он пуноправни грађанин Француске или Шпаније, али никако Француз или Шпанац.

Насупрот томе, за наше исељенике, који живе у благодетима високо развијених земаља, спорно је да се представе као Срби, а највише што прихватају је да су Југословени. Неки од њих су већ изгубили српске корене у другој генерацији, а ови скорашњи резонују: кад моје дете постане пунолетно, нека само одлучи да ли ће бити Американац, Немац, Норвежанин или Србин. А до тог пунолетства мало чине да им деца говоре српски, пишу ћирилицом, знају српску историју и светиње. За многе од њих, све што држава Србија чини да очува српску културу и традицију, писмо и светосавље, територију и обичаје, свој национални интерес, им је назадно и националистичко, а све у земљи у којој тренутно живе напредно, хумано и демократско. Судбина конвертита је да своју новостечену позицију морају двоструко да докажу пред домаћинима, да буду што критичнији према земљи порекла и да се на тај начин потврде. Многи од њих се постепено одричу српства, али се нису квалификовали да буду део националног бића новостворених држава, једнаки са домаћим становништвом. Следећи пример то потврђује и забрињава. На питање о националном пореклу у америчком  попису становништва 2011, само се 176.666 америчких грађана изјаснило да су Срби. Као Југословени 325.451 (већином Срби из отцепљених ју-република), а као Хрвати 434.425. Више од Срба, изјаснило се 179.806 Словенаца, и чак 182.423 Албанца!?  Сетимо се да су, својевремено, великани наше науке у Америци, Никола Тесла и Михајло Пупин, али и бројни други исељеници, поносито истицали да су Срби и српскога рода. Ни под каквим пословним притисцима и бирократским мукама нису се  одрицали од себе и свог порекла.

Некада је Југославија, програмски и кадровски, успешно организовала допунску наставу за децу наших исељеника. Морамо се запитати колико данас наша држава, па и црква, чине за допунско образовање на српском језику за нашу децу у дијсапори? Очигледно недовољно да би, уз презапослене родитеље и привлачне забавне интернет програме, деца из друге и треће генерације могла да се утемеље у српском језику, писму и култури.  Да ли смо сви ми, надлежне институције и родитељи тога свесни?

Скорашњи повратак у Србију неколико научника, писаца и уметника, после успешних каријера у свету, сведочи о позитивном односу наших врхунских кадрова из исељеништва према матици. Напред поменути велики писци и научници из српске историје су нам оставили важну поруку: Човек који не зна своје порекло је као „сламка међу вихорове”. Повратак себи, без тог сазнања није могућ.

Владимир Првуловић (Политика)

Редовни професор универзитета