Одлазак на рад у иностранство одувек су пратили песници, уметници и музичари и притом су створили својеврстан споменик том феномену: „Остајте овдје”, „Тугината пуста да остане“, „Увело мисто”, „Карта у једном правцу”… Музички критичар Пера Јањатовић пише за ДW о песмама које говоре о одласку.
Вековима се из економских разлога (или како се говорило „трбухом за крухом”) напуштала своја земља. Немаштином изнуђени одласци су често били тема песника. Сетимо се поеме Алексе Шантића „Остајте овдје”. Чувена македонска певачица Есма Реџепова је још 1963. године снимила тему „Тугината пуста да остане“ у којој су кључни стихови:
Сви печалбари су дошли кући,
само нема мог драгог да се врати
питам вас млади печалбари,
да ли сте видели мог драгог
Из печалбе кући да се врати
Када је крајем шездесетих Јосип Броз Тито дозволио да југословенски радници одлазе у иностранство, настао је специфичан слој људи названих гастарбајтерима. Стотине хиљада радника, занатлија и услужних делатника су похрлили у Западну Европу. Тим потезом је делимично решена незапосленост.
Стотине хиљада одлазе и сада. Али је данас тај „одлив мозгова“ један од највећих проблема земаља које су настале распадом Југославије.
Разлика између старих и нових гастарбајтера је суштинска. Први су одлазили са јасном идејом да се врате па су зато, поред осталог, у завичају зидали огромне куће. И све време печалбе сањали су о повратку.
Данашњи претежно врло образовани клинци купују карту у једном правцу. Или како у теми „Ирска” пева хрватска група Постолар триппер:
Летимо за Даблин Рyан аиром,
летимо у боље сутра једним смјером
ево ми смо стигли овдје
стварно све је мед и млијеко
смијемо се, пијемо, секирамо се јако ријетко
дођи и ти, све је супер
брзо ријеши све папире
посла има и за менаџере а и за портире
Судећи по подацима Еуростата, епидемија селидби не јењава. Закључно са 2017. годином Хрватску је напустило 348 000 радно способних. Од тога, њих око 60 000 су високо образовани. Србију је од 2000. године напустило око 654 000 људи. Те цифре потврђују опустела насеља у обе земље.
У интервјуу за портал Вице загребачки филмски редитељ Предраг Личина чији провокативан филм „Посљедњи Србин у Хрватској“ ових месеци добија одличне критике, цинично каже:
„Срби и Хрвати живе заједно више од 1000 година па је немогуће да тај однос икада застари. Какви смо, добро је да смо још живи. Срећом, људи масовно напуштају обје земље у потрази за бољим животом, па ће у случају новог сукоба број жртава бити много мањи.“
Ирска, Малта, Немачка, Норвешка (ма све европске земље) су постале територије у које се масовно одлази. Рок групе из Хрватске тврде да сада имају више публике у Даблину него у својој земљи. Па тамо редовно свирају.
Група Забрањено пушење је о обећаној земљи запевала у песми „Ирска“.
Ирска, Ирска исто има дима
и круха и игара и чарапа и гаћа
Ирска фина тамо нема мина
умјерена клима и много боља плаћа
Сплитски аутори Бобо & Саша Антић (ТБФ) снимили су ироничну тему „Увело мисто” са директном асоцијацијом на чувене ТВ серије „Наше мало мисто“ и „Вело мисто“ које је током седамдесетих волела читава Југославија. Са носталгијом описују како је било раније, а са горчином како је сада када су у тим местима остали само старци:
Сад нигди ништа
Празне зграде игралишта
Пусте школе и вртићи
Кладинице и кафићи
Витар звижди кроз кале
И носи плач бабе
Састав ЕКВ је 1993. године снимио песму „Понос“. У њој је Милан Младеновић набројао имена пријатеља који су напустили земљу. И то најчешће због насилне мобилизације. Стих „у прошлим данима изгубили смо понос, у прошлим данима изгубили смо све“ је одласком Туђмана, па Милошевића, зазвучао као да је изгубио на актуелности. Каква грешка!
Али није требало много времена да то схватимо. Скоро 25 година касније група Ванyа цон Триос из Кикинде у песми „Карта у једном правцу“ на сличан начин пева о истој теми. И они су стихове потпуно персонализовали. Наводе конкретна имена младих који из економских разлога одлазе. Али иду корак даље јер наводе шта све ће та младост емотивно изгубити преживљајући далеко од својих. И износе кључно питање: „Ко ће платити цех?“. Бојим се да одговор одавно знамо. Зато су баш сви актери спота ове песме озбиљни и забринути.
Београдска редитељка Ана Марија Росси је недавно дебитовала филмом „Ајвар” који се управо бави судбинама економских емиграната. У интервјуу за лист „Време“ (број1492) она, између осталог каже:
„И последњи велики налет емиграције је од 2000. наовамо, нарочито последњих неколико година. Иду с тек завршеним факултетима, занима их уређен и удобан живот и делује ми да им мање тешко пада тај одлазак. Научили су да родитеље виђају на скајпу, долазе лети и углавном им не пада напамет да се враћају.“
Сликар и музичар Ненад Марић, познатији као Краљ Чачка је у теми „Мама купи ми пропелер“ на сличан начин као Милан Младеновић проговорио о новом / старом таласу оних који су одлетели преко граница:
Мама купи ми пропелер да одем далеко одавде…
…овде је мрачно и светла се гасе и душе изједа врела студ
Један од стихова у песми гласи „у мржњу је неко ставио квасац”. И описао шта нам се овде дешава последњих 30 година.
Милан Станковић је један од оних нових гласова који кроз музику прецизно али и духовито износи политички став. Делује под фирмом Севдах бабy, а поред слушаних песама, познат је по ефектном миксовању имбецилних изјава политичара. Недавно се огласио новом песмом „Карта – мој глас – моје оружје.” Тема је, наравно, карта у једном правцу:
Карту за горе, за лепе снове
Карту за срећу и много лове
Карту за сунце по кишном дану
Карте за све који неће да стану
А сликарка Јелена Трпковић је још 2015. године записала: „Предајем студентима о цртежу. Разумем њихове проблеме, довољно је да се сетим свог одрастања. И пишем им препоруке за одлазак у иностранство.”
Босанска група Дубиоза колективје ове јесени представила нову песму Cross The Line. Снимили су је они и „брат по оружју“ Ману Чао. Већ по називу је јасно о чему певају. И из њихове песме је недвосмислено да Југославија поново настаје. Али негде далеко. Зато су и написали:
„Хиљаде људи напустили су Босну и Херцеговину током ратних деведесетих бежећи од насиља и тражећи спас на западу. Нове хиљаде данас одлазе из БиХ, далеко од сиромаштва и безнађа пост-ратног друштва.
У исто време из Турске, преко ових простора и такозване Балканске руте, неке нове хиљаде и хиљаде крећу се даље од разарања и глади према ЕУ и бољем животу. Тај непрестани ток људи које не могу спречити ни силе бодљикавих жица, ни разни зидови, инспирисале су ову песму, оду одлучности, храбрости и снази свима онима који напуштају домовину и суочавају се са неизвесном будућношћу.“
Гитариста YU групе Петар Јелић и његова супруга Александра су снимили тему „Београд у води“. Јасно алудирајући на финансијски сумњиву изградњу комплекса Београд на води као симбола бахатости и корумпираности режима, Александра је отпевала:
Београд плива у води, а мени нестаје дах
Младост ми прође у борби за бољи сутрашњи дан
Београд плива у води,
а разум шапуће да спакујем оно што волим и свој напустим град
На друштвеним мрежама су дочекани са емпатијом, а један од коментара је баш прецизан. Неко је написао да је песма „одраз наше слабости“. Е да, Александра и Петар су отишли да живе у Шведској.
