Српска православна црква (СПЦ) у свом календару светих сваког 10. новембра прославља другог српског архиепископа, Светог Арсенија Сремца. Описују га као најбољег ученика Светог Саве, монаха о чијем се духовном развоју оснивач аутокефалне српске цркве нарочито бринуо. Баш њега, Свети Сава изабрао је за свог наследника, и тако је игуман манастира Жиче, Арсеније Сремац, 1233. постао други српски архиепископ. Ове године навршава се тачно 756 година од упокојења овог светитеља, којег Српска православна црква прославља 10. новембра.
Свети Арсеније Сремац српском црквом је управљао од 1233. до 1263. године. Карловачка богословија носи његово име, односно чији је он небески заштитник посебно негује обележаве овог светитеља. Уочи самог празника, сваког 9. новембра, служи се празнично бденије којем присуствују некадашњи и садашњи карловачки богослови.
У Карловцима се чувају и честице моштију Светог Арсенија Сремца, у Саборној цркви светог Николе. Највећи део, међутим, данас се налази у манастиру Ждребаоник у Црној Гори и представља једну од великих светиња Митрополије црногорско-приморске. Од када је Свети Арсеније 1266. сахрањен у својој задужбини, Цркви светих Апостола у Пећи, његове мошти много пута су пред војскама и разним другим опасностима измештане из манастира у манастир, а од 1920. године су у Ждребаонику. Занимљиво је да су мошти овог српског светитеља стигле и до Манџурије. Свети архијерејски Синод СПЦ и патријарх Варнава удовољили су 1933. године молби руског архиепископа Нестора да део моштију Светог Арсенија однесе у Харбин, у капелу Дома милосрђа. Његов култ у Русији био је распрострањенији него култ Светог Саве.
Осим у Карловцима, 10. новембра свечано је и у манастиру Пећка патријаршија, историјском седишту српске Цркве, која тог дана обележава своју славу и свеца који је седиште српске цркве преместио у Пећ. Седиште Светог Саве, манастир из којег је и сам Арсеније потекао, Жича, била је исувише „истурена” и изложена нападима непријатељских војски, због чега 1253. године други српски архиепископ одлучује да седиште цркве буде у Пећи, где подиже Цркву светих Апостола. У његовом житију као важан догађај бележи се још и труд да заједно са краљем Владиславом пренесе мошти Светог Саве из бугарског Трнова у Србију.
У „Житију краљева и архиепископа српских” Данило Други описује Арсенија Сремца као човека мира и утехе, посвећеног људима. Много је учинио за развој црквеног живота и поретка, од њега је црква почела да се развија у правцу организованијег богослужбеног живота. Традиција је била да Хиландар буде место образовања будућих српских епископа, али она је одмах на почетку прекинута избором жичког монаха за архиепископа. Одлука Светог Саве да за свог наследника изабере не неког од епископа него жичког игумана, била је необична, али мудра. Арсеније је на прави начин наставио његов рад, утврђујући цркву и чинећи много да народ буде побожнији – наглашава протојереј Јован Милановић из Карловачке митрополије.
Као и његов претходник Свети Сава, повукао се са архиепископског трона. Арсеније Сремац био је принуђен да то учини 1263. због болести (парализе). Три године касније умро је у жичком метоху Црнча, на Лиму. Његов култ у Русији је био распрострањенији него култ Светог Саве, али је у Србији други српски архиепископ остао у сенци свог претходника. Отац Јован Милановић наводи да ниједна црква у нашој земљи није посвећена овом светитељу. Арсенију Сремцу посвећена је капела у карловачкој богословији и црква у канадском граду Витбију. И највиши орден Епархије сремске носи име овог свеца.
Да ли је Сремац из Срема
Иако би требало да је релативно лако утврдити његово порекло, јер је оно већ садржано у његовом имену, место рођења Светог Арсенија Сремца било је предмет многих стручних полемика. Према различитим историјским изворима и каснијим тумачењима, завичај светитеља лоциран је од данашњег Срема, преко Мачве до Далмације и јадранске обале. У житију Светог Арсенија, архиепископ Данило Други наводи да је био родом „од сремске земље”, али истраживачи наглашавају да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Мачве, Посавине, долину Колубаре и крајеве до Ужица. Каснија традиција смешта његов завичај, ипак, северно од Саве и Дунава, у околину Старог Сланкамена. У прилог томе да је то постојбина Светог Арсенија, Радован Пилиповић, у раду о овом светитељу, подсећа да се Свети Сава у два наврата живо интересовао за постојбину свог верног ученика и да је желео да сазна више о њој.
Свети Арсеније Српски – поштован и од народа у западном делу данашње Македоније.
Кичево – Чиста – Пречиста
Какав моћан детаљ, равно чуду. Свети Арсеније I Сремац, наследник СветогаСаве I, други архиепископ српски, насликан на олтарскоме зиду унутар ове велелепне Богомоље у равни са великикм учитељима Цркве: Поред Светога Кирила Александријског, Св. Атанасија Александријског и Светога Василија Великог.
Нигде досада није виђен тако близу насликан светитељ – од српских владара или кога из лозе Немањића, а не тек, наследника светога Саве. А врло је занимљиво што је култ Светога Арсенија тако присутан у западном делу Македоније.
Тако је његова фреска присутна видљиво и у цркви у Мијачкоме крају у селу Лазарополе. Његове мошти, почивају у Манастиру Ждребаоник у ЦрнојГори, а најпре је био сахрањен у Пећи у Патријаршији, и сада се његово гробно место тамо чува.
Фрскоспис је дело је Аврама Дичова.
Манастир је посвећен Богородици – Пречиста
Помиње је у својим повељама Свети Сава: „Изградих Чисту, Пречисту Цркву“.
Манастир је саградио Свети Сава, а 1316. Године обновио је српски краљ Милутин.
Турци су је претходно уништили и од ње су остале развалине. Била је то огромна црква Свете Богородице Пречисте, или звана “Чиста Пречиста”. Припадала је епархији “Дебрцкој” основаној од стране Св. Саве, написана је књига “Пролог”. У делу књиге која је остала неизгорела, остао је запис о времену настанка. Било је то у време Стефана Првовенчаног и његовог брата Вукана, како пише у њој, под старањем игумана Андонија.
У првој половини 19. века јеромонах Ћирило – Кирил Пејчиновић био је старешина тог манастира, код Кичева.
Године 1848. поклонио је манастирској цркви звоно, српски кнез Александар Карађорђевић. То звоно је преживело све ратове и страдања и веселобруји у слободи 1931.
У окриљу манастира радила је српска основна школа између 1868-1874. године. Њен учитељ Д. Обрадовић се јавља као претплатник једне српске књиге, објављене у Београду. После њеног затварања 1878. године, када је касније поново отворена премештена је у село Манастирац. Тадашњи учитељ Ђорђе прелази у Рашетане. Због неисправних рачуна кичевског манастира Свете Богородице Пречисте, Дебарски митрополит Козма, је око 1885. Године пришао бугарском егзархату, да би избегао одговорност.
Након октобарске револуције овде су пребегли руски калуђери и обогатили уметност и живот манастира. Слава манастира се обележава 21. септембра сваке године — Рођење Пресвете Богородице (Мала Богородица). Јеромонах Григорије, како стоји записано на плочи која се налази у самом манастиру, замонашио је у овом манастиру 1924. године Доситеја (Стојковића) „Смедеревца“, каснијег викарног епископа топличког, а након тога и првог „поглавара“ МПЦ, једнострано проглашене 1958. у Охриду.
Старешина манастирског братства 1931. године био је протосинђел Мирон.
