Свети отац наш Јустин Нови, вели да је Дух Свети све у дух-души свете Цркве. За аву је Црква заједница оних који верују у Господа Христа и Његову науку, примају свете тајне које је Он успоставио, слушају епископа ког је народ изабрао и поставио, те тако тајанство, мистерију Цркве чине грешници који се кају, али поседују залог спасења. Дух Свети је тај који излива у дух-душе верујућих свете и светотворне силе.
За аву Јустина духовне личности су „духозрачне“ (Пут богопознања, 92). Светлозарност тих црквених људи види се голим, дакле грешним оком. Таква света личност се јасно сазире како у светом ави тако и у његовим светим ученицима. Они јесу духовна елита – цвет наше свете Цркве. Управо у свом цвету остварује у пуној мери заједница крштених хришћана свој еванђелски позив. Црква је она која предаје Реч Божију и у потупуности садржи науку, „закон Христов“ (Гал 6: 2). Од Цркве хришћанин прима свете тајне које га окрепљују на путу спасења. Само се од ње као наше мајке може учити пример светости, као и морални живот. Морални живот јесте духовно богослужење које врхуни у евхаристијској жртви. Кућа Божија је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3: 15).
Свети ава Јустин је говорио да је учитељство пастира Цркве најпре у моралном животу, па тек онда у катихези и у проповедању уз помоћ, сада можемо рећи, његове мистичке, светоотачке, не схоластичке теологије и пре свега теологије његових духовних синова који су се јавили као светитељи и духовни спаситељи, као што су дивни Атанасије и Амфилохије. Свети ава вели да „сви ми растемо ка небу Црквом и сваки од нас расте кроз све и сви кроз свакога“ (Тумачење посланице светог апостола Павла Ефесцима, 82). Ава се пита и одговара: „Шта значи бити члан Цркве? – То значи живети Светом Тројицом; од Оца кроз Сина у Духу Светоме“ (Зеница трагизма, 121). „У Цркви се све земаљско“ преображава „у небеско, земља прелази у небо“ (Тумачење 1. посланице Коринћанима светог апостола Павла, 81). У Цркви је увек данас, дакле садашњост, односно вечност. Она има непогрешива мерила и све вредности људске и божанске. Божији закон је поверен Цркви да она верницима благовести шта су они уистину и да их подсећа на оно шта пред Богом треба да буду.
Свети ава је тражио, као исповедник вере, пожртвованост пастира по цену мученичке смрти. Ту пожртвованост је тражио најпре од епископа, учених теолога, али и од свих хришћана и људи добре воље. Сви верници су дужни да стекну искуство живота у Христу који их просветљује и оспособљује да разабирају људске и божанске стварности у Духу Светоме. Тако се Дух Свети послужио велеученим авом Јустином, али и неуким, али веома духовним авом Тадејем као просветљенима, мудрима и најузвишенијима у достојанству светих. Цркви, по ави, ваља служити у духу братства и преданости Цркви, у име Господње. Ава је био веома против сваког индивидуалног сазирања Цркве, јер она мора да се широко отвори према општем добру. Говорио је још седамдесетих година прошлога века да православље чекају демонски удари од стране Европе и Америке. Није нормалан, упутан и у супротности је са савешћу и духовним умом, а и моралним законима Цркве овај расколнички менталитет у Украјни и у Скопљу. Додуше, ава вели да је Црква ратиште, мислећи на струјања у Цркви, па додаје и појашњава да „постоји две врсте одвајања од тела Цркве“: „један – када хладимо у љубави, а други – када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве“ (Тумачење посланице светог апостола Павла Ефесцима, 92).
За аву је Црква у молитви, а не у расколничком хајдуковању. Духовна хајдучија Украјине и Скопља јесте у одметању од Мајке Цркве и у стварању духовних логора „својеглавих“ који су обезцрквенили себе као „лажна браћа“, како их назива свети апостол Павле. Дозволио бих себи да се само упитам у коју врсту одвајања од тела Цркве спада раскол у Украјини и у Скопљу. Није ли тај раздор дубоко ранио јединство Христовог Тела и део Цркве је пао у отпадништво, апостазију, у неисцељен раскол. Зар се расколи не догађају због наших грехова, пре свега епидемије брозоморе. Није ли демон Броз? Није ли ускраћено јединство са Српском патријаршијом и свим члановима СПЦ. Зашто се повлађује етнофилетизму Скопља, мада се зна да је реч о комунистичком загађењу српског народа. Није ли етнофилетизам идолопоклонство према непостојећем, умишљеном. Свети ава Јустин је седамдесетих година прошлога века пророчки говорио о Русима и Србима, као главним метама Америке и Европе против православља. Европа је показала не само своје антибогочовечанско лице већ и антицивилизацијско. И ево, ми православни, главна смо мета мрежног, мрежноцентричног, хибридног, медијског и биолошког рата против човечанства, а који се води у част Сатанаила.
Преподобни и богоносни Оче наш Јустине Нови Богослове моли Бога за нас.
jеромонах Иларион Ђурица
