Величина празничног дана и посвећености наше светитељу којег тог дана посебно славимо и помињемо јесте и наша мера. Мера стида и поноса, заслуга и кривица. Мера слоге и дробљења свести заједништава пред Богом, Светитељем, прецима и нама самима. Славећи величину Светитеља наших, славимо и величину Господњу – једног недељивог у три лица и две природе. И свуда су празници дани радости, па макар и у дане који симболишу страдања. Посебно нама Србима, Српкињама и Српчићима Старе Србије. Северне и јужне, обједињених преко Шаре и Козјака.
Меру Светосавља и оданости утканог пута првопрестолног архиепископа српског и његових наследника, као и свих Светих Немањића, и оних који од њих духовно и телесно проистичу, морамо и данас сагледати, измерити оценити. Најпре од нас самих почети. Свети Сава је огледало наше садашњице и светионик будућности и како штитимо њега и његово завештање тако ће и он нас, небески пастир српски и слуга Господњи.
Ето дође и прође још један Савиндан. Празник свесрпски и Богоугодни пре свега, велики и највећи који, гле ето ти чудне случајности, опет трагични као и Видовдан и опет узет као симбол окупљања и слоге нас вечито разједињених. Слога – најчешћа српска реч, синоним оне Косово. А опет обе толико обесмишљене и изневерне, инфлаторски коришћење без мере.
Славио се Свети Сава и у тежим временима, у прогонима, сеобама, страдањима, поразима, победама, слављен, забрањиван и опет васкрсавао. Тако и ми Србадија Старе Србије прослављамо нашег Светитеља и оснивача цркве српске и првог архиепископа Жичког. Свако на свој начин и према својој мери. У нашим параклисима, јер су нам храмови, од Немањића и њихових настављача обнављани и зидани у славу Богу, отети, а ми верни народ из њих протерани. Сећамо се времена Диоклецијана. Скрајнути и скучени у нашим катакомбама у тих неколико квадрата привидне слободе, тихо молећи се, без немања кутка ни воштанице запалити за душе наших предака и на велики дан Срба – самоме Светоме Сави. Нема жица, нема страже, а опет гето. Скрајнути од погледа и проказани. Обележени невидљивим тракама на рукавима и леђима. Појање наше мора бити пригушено, скоро па у себи. И тако већ осму деценију. Најобесправљенији народ, а на изворишту својег трајања и поред својих задужбина. Осуђени да у храмове наших далеких и богоугодних предака улазимо само са дозволама, као у музеје, после дужег „ислеђивања“ ко смо, одакле, којим поводом, колико нас има? Ни сами не знамо колико нас је, на литургије нас долази неколико десетина. Више и не може стати у једној соби и ходнику. Задужбине у којима се нема ко помолити за душе ктитора храма Божијих. Неподобни су њихови тестаменти у камену, на фрескама, у симболима и знамењима. Од цркве Божије сведени смо на „секту“, апостоли јада и прометеји наде.
Лик Светога Саве на фрескама остаје у мраку, неопеван и неомирисан тамјаном и миром. Чека боље дане или дан када ће га прекречити модерни „конзерватори“ и „ослободиоци“ срамоте своје. Док је отац Марко у скопљанском параклису Светог оца Нектарија Пендапољског Егинског Чудотворца читао своју беседу у славу празника и страдања нашега архиепископа охридског Јована VI, пролази ми лик Светога Саве са иконостаса Саборне цркве Св. Саве у Гостивару и са фреске манастира Лешак. Гледамо се унутрашњим видом, слушамо и разговарамо у бесконачности. Народ је зидао за народ, колико смо пута само то слушали од локалних „управитеља“ светиња на наша питања ко је задужбинар. Безимени народ и безимени ктитори. А тај народ из Горњег и Доњег Полога је у 16. веку, па и раније, по обнови Српске цркве 1577, коју је Свети Сава основао, желео да се одужи свом духовном пастиру фреском поред лика задужбинара (по предању), Св. кнеза Лазара српског. Косово уједињено. Видовдан и Савиндан, Оснивач и бранитељ-страдалник за веру Христову. Фреске и даље стоје. Мијачких мајстора дар уметнички за захвалност оцу српске цркве. Мит и стварност, баштина и предање, историја и вера. Народна свест, народа са именом и владарима, страдалницима за веру и отаџбину. Пример светлости и наде у време робовања. И то баш ту, на најкраћем делу старог пута између две српске царске престонице, Призрена и Скопља.
Има и оних који се за Српство сете баш „специјално“ за Савиндан. Тамо где је српство професија, Свети Сава је „бренд“ из стрипа и урамљених слика. „Славе“ светитеља српског и оснивача аутеокефалне српске цркве, без исте те Цркве, без благослова архијереја, без причешћа, без благослова и без Вере. Шта се „слави“ онда? Лична таштина, бусање у груди српством, а да се за то српство мора тражити дозвола од оних који нас своде на десетак квадрата. Српство које је заборављено у тами лажи и фалсификата, обрисано из сећања, оивичено и расцепкано авнојевским границама, дозирано у сат-два фолклора и представе. Трагедија. Садашњице, наше свакодневнице. Није антички комад. У позоришту, али није глума, завеса срама и неслободе неће се спустити. Има аплауза дежурних пљескача. Рефлектори стално горе као жиг срамоте, да осветле нашу таму и мрак. Као у Диоклецијановим аренама. Тамо су хришћани били плен дивљим зверима. Страдалници и први мученици. Колико нас би се данас жртвовало за Христа? Јер како је то бити хришћанин без страдања и полагања жртве? Није ли нас Христос својим страдањем спасао и показао примером којим се путем иде ка Спасењу? Христоса су протерали, а Светог Саву постидели. Нико ни да помене прогон канонске православне цркве, страдања чији је модерни симбол управо наш архијереј архиепископ охридски Јован VI. Онај који је пристао на све жртве модерних Понтија Пилата, затворске тортуре и прогон, како би доказао исправност Христовог пута и примера. По традицији старијих егзархистичких расколника, оних који су свуда Св. Саву забрањивали и прекречавали, добронамерно је „саветовано“ да нико из Православне охридске архиепископије СПЦ не присуствује „театру снова“. Реч кошта. Образ још и више. Али фотеља и лукративни дарови модерних Понтија Пилата су довољни да се погази све. Славити Светога Саву без Цркве и благослова је као и литургија без Свете тајне Причешћа – јалова и испразна.
Будимо отворени, атеистичка академија по угледу на партијске конгресе у славу „доживотног председника“ већ годинама уназад организује једна политичка партија, ДПСМ, која себе сматра јединим политичким прдставником Срба и која све остале ставља у ред отпадника, издајица и непријатеља. Без чланске карте улаз је забрањен. Другови и другарице око Ивана Стоиљковића већ годинама монополишу „прославу“ и од тога праве уносну промоцију свог „вође“ , а себи рекламу о тобожњој „борби за Србе у Македонији“. Сликање и парада. Србима Северне Македоније су ускраћена основна људска и верска права, ускраћено је право на слободу веросиповести и регистровање ПОА, као канонске аутономне цркве у оквиру СПЦ, по одлуци Суда у Стразбуру за људска права из 2017. године. О томе ни речи. То је забрањена тема. Кошта фотеље и власти, као и милионске суме за организацију партијског скупа ДПСМ-а под плаштом и злоупотребом Светога Саве. Као и ономад када је РМ признавала сецесију Косова и Метохије као легалан чин, неприкосновени и самопрозвани „лидер“ није се одрекао фотеље као чин неслагања са тим чином. Видовдан и кнез Лазар 2008, Савиндан и Свети Сава већ годинама. Ко је више издан и јефтиније продат.
Уз свесрдну подршку матице Србије и власти у Београду, свих гарнитура и партија у последњих двадесетак година, одвија се ова парада срама, којом се крије сва тежина невидљивих ланаца под којима Срби живе. Издани и продани. Чак и наследник на трону Св. Саве, митрополит београдско-карловачки, архиепископ пећки и патријарх српски немо ћути и не диже свој глас на прогон и изостанак свог брата у Христу архиепископа охриског Јована VI, свештенства и верног народа српског. Зар су сузе које пуне воде Вардара толико безвредне. Косово се не завршава на Мердару, а ни код Ђенерал Јанковића. Косово није територија, то је завет. Ваљда лик Лазарев широм Маћедоније о томе немо сведочи.
У осврту данашњих денашавања у нашој Црној Гори, молимо се да наша браћа не доживе нашу страдалничку судбину прогоњених звери од савремених Диоклецијана и Јулијана Apostata. Ми их најбоље разумемо. И дивимо се срчаности своје браће Црногораца, српских спартанаца и соколова слободе. Наш су узор, нама апатичнима, изгубљенима и заборављенима од свих.
Немамо наша звона да дозовемо људску савест, остају нам молитве и појања до Господа и заштитника Србадије Светога Саве. Нека нас се бар они сете, да мрак не буде потпун.
Слобода у нашим параклисима је безгранична, ван тих зидова и дебелих врата да се не чују наше молитве код оних које „узнемиравају“, погнуте главе и замишљених погледа сањамо дан када ће и наш Свети Сава бити слављен хришћански, када ћемо ваздух слободе удисати на литијама, а звона наша поново се огласити неког будућег Савиндана.
Благослови Светитељу Саво, нас недостојне жртве и дела твојега, пастиру и заштитниче српски!
Свети Саво ти помози!
Милош Стојковић
