Погледајмо попис становништва пријатељске Северне Македоније из септембра 2021. Укупан број становника је 1.836.713. Од пописа из 2002. Северна Македонија има 185.834 становника мање. Удео Македонаца у укупном становништву смањен је са 64,2 одсто у 2002. на 54,25 одсто. Број Албанаца се 2021, укључивањем нерезидената, повећао на 29,5 одсто. Од осталих, 3,86 одсто изјаснили су се као Турци, 2,53 одсто као Роми, 1,3 одсто као Срби, 0,87 одсто као Бошњаци, а 0,47 одсто као Власи и имају третман етничких група. Тридесет година од проглашења независности ове државе, 344 грађанина се изјашњавају као Југословени. По религијској припадности, 46,14 одсто су православци, 32,17 одсто је муслимана, а 0,37 одсто католика. Срба је према попису из 2002. било 35.939, а 2021. свега 24.668. Забрињавајућа је тенденција њиховог нестајања из Северне Македоније. Чуди податак да Срба има више у Словенији, него у попису Северне Македоније.
Скопље, фото Младен Станчић
Према статистичарима, број Албанаца се стално увећава, па ће упркос одливу ка западним земљама, постати најдоминантнија демографска група. На основу око 100.000 бугарских ЕУ пасоша издатих грађанима Северне Македоније у последњих десетак година (ради лакшег путовања, студирања и запошљавања у западним земљама), Бугари траже уставни третман националне мањине. Усвајањем француског предлога о преговорима Северне Македоније за улазак у ЕУ, то ће и добити.
Али није све у бројевима. Схватање националног порекла грађана Северне Македоније је прави проблем. Почев од имена државе. Формирање је, уз надгледање Титовог изасланика Светозара Вукмановића Темпа, покренуто Првим заседањем Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ), у порти манастира Прохор Пчињски, у Србији, 2. августа 1944. На Трећем заседању АСНОМ-а у Скопљу, од 14. до 16. априла 1945, настала је Федерална Држава Македонија, у саставу Демократске Федералне Југославије. Одлуком Народног собрања 8. марта 1946. променила је назив у Народна Република Македонија. У социјалистичку републику преименована је 12. априла 1963, доношењем новог Устава. Републику Македонију измислио је Јосип Броз Тито, како би спречио евентуално припајање Србији ових српском крвљу ослобођених простора Јужне или Старе Србије у два балканска и Првом светском рату и јавно парирао поразу партизана у грчкој покрајини Македонији, капитулацијом потписаном у фебруару 1945. у граду Варкизи. После грађанског рата 1946–1949. и коначног пораза грчких партизана, дошло је до масовног исељавања око 50.000 Егејских Македонаца у Србију, посебно Војводину, а највише у СССР и друге тада социјалистичке земље../
У делу земље познатом као Јужна или Стара Србија добили смо републику с именом покрајине грчке државе. Требало је доста лукавства и политичких комбинација како би становници, који су претежно били Срби, Албанци, Бугари, Турци и мање етничке групе, с присилно измењеним српским презименима, прихватили име Македонија за нову југословенску републику. Каснији покушај да се убеде у античко, старо македонско (али не грчко) порекло и историју, није успео. После сукоба са званичним грчким ставом, уз америчку помоћ, потписивањем Преспанског споразума 17. јуна 2018, прихватили су компромисно име – Република Северна Македонија. Уз уставно и законодавно одрицање од својатања грчке историје, имена топонима и коришћења знакова и обележја из грчке историје. Америка је, још 2001, наметнула и Охридски споразум, по којем ће, између осталог, у сваком насељу с албанском већином руководећа тела, градоначелнике и званичне службе именовати Албанци. Језик којим говори више од 20 одсто становништва (дакле албански) постаје службени језик. Албанци ће слободно истицати албанске заставе и имати представнике у скупштини, влади и другим званичним службама. Од тада смо имали Албанце на местима председника скупштине, министара просвете, иностраних послова, чак и одбране Северне Македоније.
После уласка Северне Македоније у НАТО и прихватања бугарских ултиматума за почетак преговора о чланству у ЕУ, поставља се питање како се грађанин Северне Македоније осећа по пореклу, припадању Српској православној цркви – Охридској архиепископији (Светог Николаја Велимировића) и стварној националној припадности? Српска православна црква, после дугогодишњег спора, почетком маја 2022. признала је аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске архиепископије и, уз одлуку Васељенске патријаршије, одобрила канонско јединство с њом. Пошто је избрисано античко македонско порекло, грађанин Северне Македоније може се осећати као Бугарин, знатно мање као Србин – Јужносрбијанац или Старосрбијанац (због политике власти да се од српског порекла дистанцирају променама имена и презимена) или као Албанац. Да би се смањио њихов утицај у друштву, генерације врхунских кадрова школованих у Србији смењене су с важних позиција. Индикативно је да се брише све што подсећа на српску историју овог региона. Скопље, престоно место првог законодавца и српског цара Душана, у којем је крунисан, има мост преко Вардара који је Душан поклонио свом граду. Мост је преименован у Камени, чиме је избрисана свака веза са српским царем из овог града.
Тешко је чувати своје корене, културу сећања и државну самосталност. У мапама велике Албаније уцртана је већа половина Северне Македоније, рачунајући Скопље, Тетово, Гостивар, Дебар, Стругу, Охрид, заправо цели западни део државе. У мапама агресивних бугарских активиста покрета ВМРО (партија с истим скраћеницама је у опозицији у Северној Македонији), источна половина Северне Македоније с Беровом, Кумановом, Струмицом, Штипом, Прилепом, Битољем, Ресеном и делом Охридског језера припала би Бугарској. Србија се нигде не помиње, као претендент на територије Северне Македоније. Ипак, антисрпска осећања су видљиво присутна. А како се преостали Срби у душама осећају, они то добро знају. Није лако данас бити Србин у Северној Македонији.
Владимир Првуловић (Политика)
(Аутор је редовни професор универзитета
