Јутрос је у Скопљу у 87. години преминуо угледни лекар др Перивоје Ранић.
Рођен је 31 марта 1934 године у Београду. Осмолетку је завршио у Параћину. Његов отац Гргур је био један од ретких инжењера на железници који се по радним задацима службено с породим премештао широм Југославије. Тако је стигао и у Македонију. У Велес, Скопље… где је Перивоје најпре завршио гимназију а потом дипломирао и на Медицинском факултету. Специјализацију за трансфузиологију завршио је у Загребу.
Био је свестрани спортиста, југословеннски шампион у кајаку и кануу на дивљим водама, изванредан руккометаш скопског Работничког у тадашњој савезној лиги Југославије…
Перивоје Ранић, међу својима омиљени – Фоки, у богатој лекарској каријери радио је у Жеровљанима, Ранилугу на Косову и Метохији, био је један од најугледнијих доктора македонског Завода за трансфузиологију. Жртвујући напредовање у каријери жестоко се тада супротставио и успешно изборио против тадашњих комунистичких силника у власти, онемогућивши покушај укидања Завода за трансфузиологију, касније Клинике скопског Медицинског факултета… Касније је радио као стручни сарадник београдске фармацеустке индустрије Галеника, у представништву у Скопљу, потом Фармакоса из Призрена… Пензионисан је у скопском Здравственом дому где је руководио службом домаће посете…
У свим тим периодима послу се придавао предано и без резерве. Свако ко је познавао доктора Ранића, уверавао се у његове велике људске квалитете и племенитост која није имала границе независно ко му је пацијент, сарадник, колега, пријатељ, другар. .. Красила га је велика људска доброта коју је несебично делио до последњих дана свога живота.
Био је у једном периоду и страначки ангажован – као генерални сектретар Демократске партије Срба у Македонији. У том периоду је у два мандата био најпре саветник у скопској општини Центар а потом и у Савету Града Скопља…
Несебично је својим искуством и ангажманом помагао и рад Српског културно информативног центра „Спона“ у Скопљу.
У новонасталим околностима, после распада Југославије, истрајно је и искрено велео Македонију и то истицао, бранио њене боје. Но, био је српски патриота и велики Србин. Иако рођен у Београду, тек у касном животном периоду је пре неколико година регулисао статус српског држављанства. Колико му је то било значајно говори податак који је увек истицао из искуства када је у Београду требало да преузме Уверење о држављанству Републике Србије. На неочекивано и несувисло питање нервозног службеника бирократски заштићеног шалтером, – “шта ће Вам побогу сада под старе дане да се бакћете да би сте регулисали статус српског држављанина…?!”, Перивоје Ранић му је смирено одговрио “зато младићу, јер желим да умрем као Србин са српским држављанством!”
Рођени Београђанин, крајем четрдесетих, као дете доведен у Скопље, др Перивоје Ранић био је из ране младости везан за свој лист “Вечерње новости”. Буквално од самих почетака. У време Тршћанске кризе, када је изашао први број “Новости”, тада јуноша Ранић је у Скопљу на централном тргу предводио масовне демонстрације гимназијалаца.
Од старта је, како је говорио, захваљујући и оцу, почео помно да прати “шта пишу ‘Вечерње новости'”. Читалачку верност потом је неговао сам и одржавао до пред сам крај свог живота. Осећао се „као човек „Новости“, јер је, поред великог читалачког стажа, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, уз редован посао, са посебним задовољством и великом енергијом и ентузијазмом писао за свој лист, извештавајући из Скопља, као хонорарни сарадник…
Угасио се живот великог човека, српског хуманисте, добротвора, пријатеља и другара, којег смо одувек доживљавали као најрођенијег.
Вечна му слава и сећање за понос
Младен Станчић
