Године 1918. првог новембра, под командом војводе Петра Бојовића, Прва армија Војске Краљевине Србије ушла је тријумфално у Београд, само месец и по дана од пробоја Солунског фронта.
Тог 1. новембра 1918. године елитне српске дивизије – Дринска, Моравска и Дунавска – под командом Петра Бојовића ушле су у Београд после само 40 дана од пробоја Солунског фронта.
„Ако постоје ти славни дани српске повеснице, а заиста постоји неколико њих током године, онда је 1. новембар свакако један од најзначајнијих и најупечатљивијих. То је дан када је ослобођена престоница Краљевине Србије, то је дан када је српска војска изгнала и последњег непријатељског војника са наше територије. То је та кулминација јунаштва, хероизма, патње и страдања српског војника и српског народа у Првом светском рату који је почео 28. јула 1914. године“, наглашава историчар др Дејан Ристић гостујући у Јутарњем програму РТС-а.
Народ који је имао три моћна непријатеља – Аустроугарску, Немце и Бугаре, који је напустио националну територију предвођен старим краљем, Владом, Парламентом, носећи своје светиње и своја културна добра. Народ који је показао такву свест, морао је да победи, али је та победа била скупа, наглашава историчар.
„Врхунац те ниске бисера победа које су отпочеле Церском и Колубарском битком, била је окончана великом битком за Београд и ослобођењем на данашњи дан 1918. године“, сматра др Ристић.
Победу у Великом рату Србија је несразмерно скупо платила. Процењује се да страдало око милион и две стотине хиљада становника, што је била трећина укупног становништва, чак 60 одсто мушке популације.
„Оно што нема никакве дилеме, уколико погледамо проценте људских губитака и у савезничким и у непријатељским државама у Првом светском рату, Србија је, нажалост, процентуално имала највеће губитке, имала је демографску катастрофу чије последице ми још увек осећамо“, истиче историчар.
Највећи део цивилне популације је страдао од епидемије пегавог тифуса, а са друге стране и услед бројних, незамисливих одмазди на цивилима које су пре свега вршиле аустроугарске и бугарске трупе, делимично и немачке на територији Србије.
„Та демографска компонента Првог, а посебно Другог светског рата, је за нас посебно трагична и њу увек треба имати у виду и она треба да буде један од залога слободе. Да бисмо успоставили или обновили тај систем вредности, можда је најбоље то говорити на овај дан у славу наших предака који су ослободили престоницу, а то је да су они морали да се наоружају да би се одбранили, ми данас не морамо да се бранимо оружјем, хвала богу, нико нас не напада. Али морамо да се бранимо знањем. Зато мислим да је 21. век – век знања, захвалности и пијетета према свима онима који су своје животе уткали у темеље и основе наше данашње слободе“, закључује историчар др Дејан Ристић гостујући у Јутарњем програму РТС-а.
Скупо плаћена слобода
Пошто се 11. новембар обележава као Дан примирја у Првом светском рату, мање се говори о овом значајном датуму.
„Чини се као да често нисмо свесни тих величанствених момената сопствене историје који представљају симбол страдања јер је Први светски рат трајао четири године и Србији и њеном народу је донео безмерна страдања, али истовремено и фантастичне примере јунаштва, који се ретко могу упоредити са другим војскама у Првом светском рату на свим европским фронтовима“, додаје Ристић.
Историјско сећање не сме да бледи
„Мој прадеда Ђорђе Ристић је био лекар српске војске. Погинуо је у борбама на Солунском фронту и почива на Зејтинлику међу оних седам и по хиљада див-јунака.
Уколико се свако од нас не осврне на своју породичну историју и не посвети неколико дана током године сећању на славне претке који су страдали у Првом светском рату, уколико не обиђемо јавне споменике који су подигнути њима у част, војна гробља, места страдања, уколико своју децу не образујемо на прави начин и уколико у њих не усадимо основне вредности попут родољубља, слободарства, непокора, а све утемељено на знању, онда ће наше сећање бити селективно и полако бледети, али наше историјско сећање не треба да бледи.
Зато треба да будемо одговорни појединци и чувамо достојанствено сећање на оне који су нам донели слободу, јер слобода није датост и нешто што се подразумева“, наглашава др Дејан Ристић.
