У рана јесења јутра, и не отварајући очи, ја сам знао, да корачам улицама Звездаре.
На трен и час, зов и прегнућа многа пребацивале су тежишта на Врачар, па Карабурму, те Булевару…
На површини свесности, кретао сам се, а заправо лелујао, обасјан светлошћу Михољског лета.
Сунце је мазило кестенове у мистичним улицама, далеко од буке велеграда, док су немо ћутали прозорски капци на напуштеним кућама.
Отмена архитектура.
О, каква силна симболика ових кућа са именима улица и становиштима духа самопорицања.
Читава архитектура је одскакала од голе свакодневице.
Тишина у Ђевђелијској.
Отмена тишина. Светковина поднебља.
Као да је најјачи трен поделе дана, овде. Залазим дубље и не стајем. На час, као да губим дах. Додирујем табле и порте.
Загледан ћутим, док ми пролазници упућују по који поглед упита?
У Кајмакчаланској огледам куће и Цркву Покрова Пресвете Богородице.
Пресецам ток мисли корацима ка Булевару Краља Александра.
Али, идем изнова Дојранској.
У Преспанској огледам угао укрштања са Врањском. Застејем на углу Брегалничке.
А и Деспота Оливера је ту, за углом. Да ошамути, додатно.
На Карабурми једва разазнајем улицу Војводе Мицка Поречког.
Кроз уздахе сете, питам за улицу, јер нема 
видљиве табле, а ауто-механичар сав замашћен вели који вам број треба?
– Има ли броја нашим огледима, рекох?
Питам и њега и себе док се фокус на слици бистри.
Али, ја славим културу разлика у сенци и забораву…
Наслагане једна за другом идем у сусрет улицама; и слажем мозаик становишта.
Милутин Станчић
С јесени у Београду – 2019. године
