Мало је европских народа који су нацистичке трупе дочекали као ослободиоце – цвећем.

Поред житеља три балтичке републике, који и данас славе своје есесовце, нацисти су с радошћу дочекани у Хрватској и на западу Украјине, где је и данас легло украјинског, слободно то можемо тако назвати, “усташлука”. Као и у случају Хрватске, где су Немци брже-боље довели Анту Павелића, у Лавов одмах по окупацији, 30. јуна 1941. стиже Степан Бандера, којег су нацисти претходно ослободили из затвора у Пољској где је робијао због убиства министра унутрашњих послова Бронислава Пјерацког, и проглашава независну државу Украјину, те започиње с покољем – за само три дана убијено је око 7.000 Јевреја и 3.000 Пољака. Бандера је по ослобођењу Украјине побегао у Немачку, где је, захваљујући сарадњи с британском и америчком обавештајном службом, али и с немачким БНД-ом, био све док га у Минхену 15. октобра 1959. није стигла рука КГБ-а.

Украјинци, који су се, попут Хрвата у СФРЈ, у време Хладног рата жалили да живе под руском чизмом, иако су сви совјетски лидери после Стаљина били или чисти Украјинци, као Хрушчов (иначе човека који је Крим “поклонио” Украјини) и Брежњев, или полуукрајинци, као Андропов и Горбачов, одмах су, по стицању независности 1991, почели да величају Степана Бандеру и његове саборце (боље речено саучеснике). Попут Хрвата, који додуше нису имали довољно храбрости да Анту Павелићу доделе неку улицу или одликовање, али су то надоместили одавањем почасти другим кољачима попут Мила Будака, Украјинци су величање култа Степана Бандере озваничили именовањем улица по њему у чак 34 града, укључујући и Авенију Степана Бандере у центру Кијева (бивша Московска авенија преименована је у 7. јула 2016). Степан Бандера је данас почасни грађанин тридесетак украјинских градова, где су му посвећена и четири музеја, док један постоји чак и у Лондону.

ОДЛУКОМ бившег председника Украјине Виктора Јушченка, који је на власт дошао захваљујући “Наранџастој револуцији” 2005, иако је на изборима изгубио од потоњег председника Виктора Јануковича, Бандера је 2010. проглашен за “Хероја Украјине”, што је изазвало гнев не само Москве и Центра Симон Визентал него и Пољске, Словачке и Европског парламента. Јанукович, који је свргнут “мајданском револуцијом” 2014, по доласку на власт јануара 2011. ту одлуку је поништио.

Речито је да су нове украјинске власти пригрлиле и поклич “Слава Украјини”, који су користили “бандераши”, као што се усташки поздрав “За дом спремни” и данас чује у Хрватској, а забрињавајуће је што британски премијер Борис Џонсон своје обраћање поводом ситуације у Украјини завршава тим поздравом.

Као у Хрватској на почетку деведесетих, тако су и у постмајданској Украјини интензивирани дискриминација и прогон Руса (тога је било и раније, али у знатно мањој мери). Антируски сентимент нових украјинских власти је, попут успона ХДЗ-а, навео руско становништво на оружани устанак који је, поред Крима, успео у регионима Доњецк и Луганск у Донбасу и ту су, после жестоких борби и ужасних злочина, формиране Доњецка и Луганска Народна Република, налик Републици Српској Крајини. Колективни Запад је, као и у случају Хрватске, затварао очи пред отворено неонацистичким склоностима припадника “украјинских снага” (пре свега злогласног батаљона Азов) и проруске устанике називао “агресорима”, а Путина проглашавао за Хитлера. Да би се окончала непријатељства, 5. септембра 2014. потписан је Мински споразум, који Кијев никада није спровео ни у делу, а камоли у целини. Гранатирања и чарке су настављени готово свакодневно у последњих осам година.

Уместо да на основу Минског споразума гради мир, режим у Кијеву га је искористио како би се припремио за оружану акцију против проруских устаника у Доњецку и Луганску.

Колективни Запад, пре свега САД су у том периоду украјинске снаге наоружавали и обучавали како би што ефикасније спровели нову “Олују” на истоку Украјине, док су Москва, Доњецк и Луганск безуспешно позивали на преговоре и спровођење онога што је већ договорено.

Сада долазимо до кључне разлике између ситуације у Украјини и оне у Хрватској 1995. Док Слободан Милошевић и Србија нису имали снаге (или воље) да се супротставе “Олуји” и потпуном етничком чишћењу Срба из Хрватске, Владимир Путин и Русија то могу и нису чекали да “Олуја” почне, него су извршили превентивни удар како би спречили страдање руског народа у Доњецку и Луганску. Извесно је да би “Европа” и колективни Запад, да је Србија 1995. године кренула у заштиту својих сународника на простору Хрватске, Београд и Милошевића оптужили за “агресију”, али да ли би то заиста био случај? Извесно је и да се не би, као данас, зауставили на мање-више бесмисленим санкцијама (против нас су тада на снази биле до тада невиђене санкције), него би искористили прилику и кренули у пуну војну акцију, као што су то учинили 1999. године. Само Русија 2022. није Србија из 1995. или 1999.

НАТО заговарачи у Србији одбацују тврдње о неонацистичком карактеру кијевске хунте тврдећи да су екстремнодесне странке у тој земљи на нивоу “статистичке грешке”, али имајте на уму да екстремна десница ни у Хрватској не ужива значајнију подршку на изборима, али то не значи да усташки дух није присутан у знатно већем делу становништва, од Милановићеве “левице” до Пленковићевог “десног центра” и да Срби у тој земљи нису дискриминисани и прогоњени. Ако су Руси данас у Украјини агресори, онда су то били и Срби у Хрватској, што је легитиман, али речит став. Мислим да је ту лако одредити се.

Филип Родић (Новости)