На Велику среду прави се помен и врши сећање на жену блудницу, која је помазала Господа са миром, уочи самих Спаситељних страдања.
Када је Господ дошао у Јерусалим и био у кући Симона губавог, приступила му је жена блудница и на Његовој глави излила скупоцено миро.
Она је приметила да је Христос саосећајан према свима и дружељубив, па и према одбаченима од заједнице, она је закључила да ће је Он и исцелити и њену душевну болест.
Ученици су је спречавали, као и Јуда Искариотски, али је Христос заштитио, како не би њена добра намера била спречена. Господ је и поменуо своје погребење, одвраћајући тиме Јуду од предаје и удостојавајући жену са чашћу, тиме што ће се по свету проповедати за њено добро дело…
Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа у Витинији, у дому Симона губавога (Лк. 7,36-50), а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после. На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве Св. Јефрема Сирина коју прате велики поклони.
У богослужбеним песмама које се овог дана поју у црквама на богослужењима поучно се пореди поступак покајане блуднице и ученика издајника. Служи се Велико повечерје (као и у уторак). Пре Литургије, уместо отпуста часова са изобразитељном, свештеник чита молитву: “Владико многомилостиви…” која се чита током Великог поста на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве, сви присутни у храму чине метаније до земље. Затим свештеник моли од народа опроштај, као и на почетку Свете Четрдесетнице. Исто чине и сви присутни. На крају Литургије, код “Буди имја Господње..” последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сирина са три земна поклона и по типику: “потпуно престају поклони који се чине у цркви”. Овим се завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана искључиво за страдања Господња (“страдална” или “страсна богослужења”).
