У време Великог рата, крајем 1914. године Србија се суочила са епидемијом пегавог тифуса. Центар епидемије било је Ваљево, у коме су на улицама биле хиљаде избеглица, заробљеника, војника, рањених, болесних и здравих, стварајући тако погодно тло за ширење заразе. Дневно је умирало од 50 до 100 болесника. По неким проценама, за шест месеци преминуло је више од 150.000 људи.

Крст на месту на коме су сахрањени умрли од тифуса у Ваљеву (Фото лична архива)

С обзиром да је пегави тифус угрожавао целу Србију, српска влада се у фебруару 1915. године обратила за помоћ савезницима, пре свих Француској и Енглеској. Поред њих, у Ваљево су стигле и медицинске екипе, лекари и болничари добровољци, из Шкотске, Русије и САД.

Енглеску мисију са 25 чланова предводио је Вилиам Хантер, лекар консултант и пуковник Британске источне команде у Првом светском рату. Свој долазак и обилазак Србије, возом од Ниша до Крагујевца, др Хантер је описао у својој књизи „Епидемија пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1915”, објављеној 1920, године:

„Гомиле сељака у бундама од овчијег крзна, идеалном станишту за безбројне ваши, тискају се да уђу у композицију. Вагони воза заударали су на јак мирис нафталина и камфора који су узалудно коришћени у покушају да се сузбије зараза. Целокупна железничка мрежа је деловала као заразна река која преноси заразу уздуж и попреко по целој земљи, од војних области ка цивилним областима и обрнуто”.

На основу тих сазнања и чињенице да се тифус лако и брзо преноси са човека на човека, Хантер је српској влади 8. марта 1915. године предложио мере за спречавање даљег ширења и санацију епидемије пегавог тифуса. Прва мера односила се на дезинфекцију и дезинсекцију, применом металних буради (или дрвена са металним дном) у којима су се откувавала одела, рубље и постељина оболелих, али и целокупног становништва и припадника војске. Овај изум епидемиолога потпуковника др Стамера касније је назван „српско буре”.

Друга мера захтевала је ограничено и строго контролисано кретање војске и становништва, посебно железницом. Вршена је контрола свих путника како би се установило да ли су болесни или вашљиви.

Сви сумњиви су издвајани, и даље су праћени, а вашљивима је вршена депедикулација и тек тада дозвољавано путовање. Следећа мера односила се на привремено обустављање целокупног железничког саобраћаја и оснивање карантинских и дезинфекционих станица на железници. Сви возови, осим службених, нису саобраћали од 16. марта до 16. априла 1915. године. Четврта и последња мера односила се на забрану посете оболелима у болницама.

Ове мере веома брзо дале су добре резултате. Већ крајем марта 1915. године дошло је до благог пада броја оболелих. У мају су регистровани ретки случајеви обољења, а средином јуна 1915. године епидемија пегавог тифуса у Србији је савладана.

Јован Поповић, Ваљево (Политика)