Посетиоци промоције збирке прича „Београдски акварел“ Љубице Кубуре у Српском културно информативном центру СПОНА у Скопљу не памте да су у задње време присуствовали тако занимљивом догађају.
И, заиста је СПОНА вечерас била испуњена до последњег места, па и преко тога.
У част београђанке Љубице Кубуре, и њеног дебитантског литерарног дела – колекцији прича обједињених под заједничким именом – „Београдски акварел“.
И – ко зна има ли везе њена популарност у Скопљу са чињеницом да је један период живота провела управо у граду на Вардару, или је њена књижевна довитљивост била подстицај да многобројна публика по киши „ кад јој време није“, дође и испоштује догађај и гошћу СПОНЕ.
Уводном речју, као домаћин, посетиоце је увео Милутин Станчић, представљајући Љубицине приче о маргиналцима из живота као штиво које је лакоћом писано, искрено са пуно љубави и домишљатости, због чека је њихов успех евидентан.
А, ко зна, можда је Љубица свој таленат наследила од оца, мага писане речи, легендарног спортског коментатора, путописца и песника, Риста Кубуре?!
„Љуки, ово ни Чехов не би боље написао“ – оставио јој је у поруци написаној у болници, исписаној графитном оловком, читајући један од њених првих рукописа. Тако пише у прологу ове дивне књиге.
Љубица каже да је почела да пише случајно, без неког посебног циља. Више за себе…
А, данас сви нешто пишу. Београд јој је у томе био само платно, на коме је наносила своје боје. А њене боје, то су људи, различитих судбина, најчешће они које живот није претерано мазио, који корачају у сусрет ветру, пливају узводно. Никако другачије.
А чији животи околину и баш не остављају равнодушном. „Мојсије из Борче“, „Један дан живота Димитрија Павловића“, „Хипохондар који је носио сламнати шешир“…
Њихове приче су сачиниле овај јединствени акварел саткан од различитих судбина. Вероватно је топао начин на који Љубица описује људе и њихове туге био подстицај да ова књига доживи леп пријем, ма где била представљена. У Београду, Новом Саду, Скопљу…
Упитана, којим бојама она види њен Београд, Љубица каже да је то дефинитивно византијско плава, господска и одважна.
Таква је била и промоција у СПОНИ. Одмерена и нежна. Спонтана и непосредна, као и само дело главне личности овог текста.
Једна госпођа је на промоцију дошла заиста помисливши да се ради о изложби акварела. Понесена писаном речи, спонтано и наглас прочитала је причу о „Шефу библиотеке у Падинској Скели“, на одушевљење свих присутних.
Неки су вечерас у СПОНИ дошли први пут. Неки су по киши дошли чак из Тетова. Некога је чињеница да је Љубица део живота провела у Скопљу буквално унела у такси, па у СПОНУ… Сви су са промоције отишли одушевљени, са својим примерком „Београдског акварела“, фотографијама у телефону, размењеним речима подршке за то што она ради, и њених захвала свима који су одвојили део свог времена да је виде и чују. Уз обећање – Видимо се јако брзо, можда и на пролеће!
Публику је занимало шта тренутно пише Љубица Кубура, а она је, не откривајући превише детаља, ипак споменула да ради на једном занимљивом роману. У међувремену, ту је и једна прича која ће ускоро бити објављена, инспирисана Македонијом, онако како је она доживела…
И, још нешто, можда је некоме важно.
Љубица Кубура пише у мушком роду, у женском готово ретко, скоро никада.
29. јануара ће прославити свој 35-ти рођендан…
Иван Бећковић
