И ове јесени упорни скопски основци, у редовном термину четвртком у 20 сати у просторијама Српског културно информативног центра Спона у Скопљу, посећују „причаонице“ са задатком да упознају значајне теме из књижевности, историје и српског језика.
Иако је октобар био у знаку припрема за дечју представу „Биберче“, увек има расположења и времена за језичке теме. Будући да ови малишани не следе наставу на српском језику велики изазов им је промена именица по падежима, једно од значајнијих обележја српског језика. Именице за сада мањају само у једнини, а овога пута тема је била вокатив, односно како дозвати некога, како му се обратити или како му скренути пажњу на нешто.
У овој фази мењају се именице само у једнини, јер за множину, како кажу, „има времена“. А када ће почети са променом преосталих променљивих речи (заменица, придева и бројева, односно глагола) – нико не зна. Има времена, кажу. Ово дружење подразумева обавезну гужву испред табле, па човек просто не може да поверује да је некој данашњој деци забавно мењање именица по падежима, односно да им је то обична „зезанција“.
Како да дозивамо жене, девојке и девојчице?
Јесте или није „зезанција“, вокатив и није толико безазлени падеж. То је пети падеж, независни падеж, „иде“ без предлога. За правилну употребу потребно је обратити пажњу на завршетак имена или број слогова у њему, као и на акценат. Ево правила:
Вишесложна женска имена, као Александра, Марина, Марија, Виолета, Драгана, Јелена, Наташа, Биљана, Љиљана, Милена и многа друга увек имају вокатив на -а! Дакле, „Хеј, Марина! Лидија, где си?! –
Тросложна и вишесложна имена са завршетком на -ица, као што су Славица, Драгица, Милица, Зорица, Владица, имају у вокативу -е (Славице, Драгице, Милице, Зорице, Владице), као уосталом и именице учитељица, другарица, татица, мамица и сл.
Имена Јана, Ива, Маја, Ева, Нена, Лена, Мара, Дара, Рада, Нада, Сава имају вокатив на -о, јер двосложна имена на -а с дугоузлазним акцентом добијају у вокативу наставак -о. Па ћемо их само звати, ако желимо да то буде правилно: Јано, Иво, Мајо, Ево, Нено, Лено, Маро, Даро, Надо. Ова имена представљају и највећи проблем, јер сви би да девојчице и девојке које се тако зову дозивају у номинативу, јер им звучи савремено и лакше за изговор, али тако не може по граматичким правилима српског језика.
Са друге стране четвороакценатски систем је прилично редак у нашој средини, срећемо га код појединих родитеља и чешће код бака и дека из перспективних крајева за српски језик, западне Србије, Војводине, Шумадије, Босне…
Оне жене, девојке и девојчице које су добиле двосложна имена с краткосилазним акцентом, а то су, рецимо, имена попут Ана, Ема, Лела, Мина, Мима, Мила, Ања, Сања, Дуња, Леа, Теа, дозиваћемо баш тако, као што је у номинативу: Хеееј Ана, Ема, Лела, Мина, Мима, Мила, Ања, Сања, Дуња, Леа, Теа.
Имена Ирис и Инес не мењају се по падежима, као ни друга имена страног порекла, као што су Брижит, Кармен, Ингрид, Мерилин и сл.
А Милку, Мирку, Станку и Живку позваћете: „Милка, Мирка, Станка, Живка, дођите одмах овамо!“, јер су то двосложна имена с дугосилазним акцентом, а таквим именима вокатив је на -а!
А шта је са мушким именима у вокативу?!
Мушка имена која се завршавају на -а имају вокатив једнак номинативу, па ћемо оне који се зову Матија и Андрија позвати Матија и Андрија, Николу ћемо звати Никола, Коста је Коста, Саша је Саша у вокативу, а Немања – Немања. Тако ће бити и са страним мушким именима на -а (рецимо Франсоа ће и у вокативу бити Франсоа).
Двосложна мушка имена на -а с дугоузлазним акцентом, као Пера, Божа, Паја, Жика, Мика, Лаза, Ива, Миша, Влада, Тома имају вокатив на -о и дугосилазни акценат: Перо, Божо, Пајо, Жико, Мико, Лазо, Иво, Мишо, Владо, Томо. Наставак није проблем, лако се учи, али дугоузлазни акценат који у вокативу прелази у дугосилазни ипак треба чути, понављати и добро научити.
Она мушка имена која се у номинативу завршавају на -е имају и у вокативу -е: Мане, Раде, Жаре, Маре, Миле, Павле, Ђорђе, као и Тимотије, Теодосије, Мелентије.
Тросложна и вишесложна имена на -ица (Перица, Томица, Жикица, Микица, Јовица и сл.) имају у вокативу наставак -е, па кад их зовемо, зваћемо их: Перице, Томице, Жикице, Микице, Јовице.
Имена која се завршавају на сугласнике -н, -д, -р, као што су Мартин, Драган, Милан, Живан, Бојан, Давид, Давор, Петар, Митар, Александар, Оливер и др., имају у вокативу -е, па тада гласе: Мартине, Драгане, Милане, Живане, Бојане, Давиде, Даворе, Петре, Митре, Александре, Оливере. Наставак -е за вокатив имају и имена на -в, -л, -м (Мирославе, Чаславе, Радуле, Павеле, Максиме).
Мушка имена која се завршавају на -о и у вокативу имају -о, па ће бити: Михајло, Вељко, Марко, Жарко, Бошко, Драшко, Рашко, Марио, Дарио.
Имена попут Јурај, Доротеј, Андреј и Сергеј, Доситеј, Иринеј и Алексеј у вокативу гласе Јурају, Доротеју, Андреју и Сергеју, Доситеју, Иринеју, Алексеју, а не Јурај, Доротеј, Андреј и Сергеј, Доситеј, Иринеј и Алексеј, као што би рецимо гласила вокативна форма у македонском језику.
Код страних имена на -к, -г, -х, -ц, као што су Џек, Жак, Мајк, Ерик, Даг, Кинг, Волфганг, Хајнрих, Франц и др., вокатив може бити једнак номинативу, као и код муслиманских имена Салих, Рефик, Абдулах (али се јавља и облик с наставком -у у вокативу: Салиху, Рефику, Абдулаху).
Имена као Милош и Радош имају вокатив Милоше и Радоше, али није неправилно ни Милошу и Радошу.
Остају нам још домаћа имена на -г Предраг и Миодраг, Живодраг, Љубодраг и слична. Њих ћемо позвати Предраже и Миодраже, Живодраже и Љубодраже, јер њихова имена потпадају под правила палатализације, што је деци било посебно занимљиво и помало смешно.
Дакле: „Јаооо, Виолета, хајде поновите, молимо вас! Ништа нисмо записали!“
https://zelenaucionica.com/muke-sa-imenima-jeste-li-sigurni-da-svoje-dete-dozivate-pravilno/, Аутор: Виолета Бабић, лектор и уредник у ИК Креативни центар, Београд
Н.Р.
