Долазак Тројеручице у Хиландар

Леонтије Павловић је 1956. одбранио и објавио докторску дисертацију необичног назива “Култови лица код Срба и Македонаца (Историјско-етнографска расправа)” и тако извео нешто незамисливо у доба идеолошког терора над српском културном баштином.

Свети Сава Српски у храму Богородице Љевишке у Призрену

Његов научни рад био је прва енциклопедијска и аналитичка збирка целокупног знања о култовима личности “светих Срба”, како наводи Борис Субашић у Вечерњим новостима, на којима се темељи српски национални идентитет.

– Било је потребно да се проучи: историјска, културно-историјска, етнографска и литерарна грађа. Ово тим пре, јер је материја за питања наших култова богата, али растурена. Она се налази у храмовима и култним местима, у предању, рукописима, штампаним публикацијама, иконама и фрескама. Ова констатација имала је нужно за своју последицу библиотечко-архивска истраживања и студијско–теренска путовања – забележио је Павловић.

Иза Павловића је у овом ризичном подухвату стајао недодирљиви ауторитет ментора, академика Ђорђа Сп. Радојичића, великана који је живот посветио изучавању српске средњовековне књижевности и историје. О томе је вешто оставио сведочанство у уводу књиге писане у “коминтерновско” време, због чега је појам “култови личности” сакривен од цензора иза бирократског термина “лица”. Простор средњовековне Србије замаскиран иза “Срба и Македонаца” иако су ови други тек од 1945. настајали као нација по програму врхушке СФРЈ управо на злоупотребама српског културног наслеђа. Атмосфера у доба писања “Култова лица код Срба и Македонаца” подсећа на авантуру борбе за очување цивилизацијске баштине коју је Умберто Еко описао у делу “Име руже”. За разлику од популарне Екове књиге и још популарније екранизације, Павловићево дело је широј српској јавности деценијама остало непознато, иако се бави личностима на којима је утемељен идентитет Срба, од Климента Охридског, преко Немањића, до Петра Цетињског.

Леонтије Павловић

У доба када је светосавље било идеолошки неподобно Павловић је писао: “Као дипломата и канониста Сава Немањић је знао да самостална држава треба да има самосталну цркву која ће да се поклапа са државним границама. Стога је Сава створио план да оснује народну цркву какву су имали онда најнапреднији народи. Немањиним култом повезане су све наше области у рукама Немањића у један феудални апарат. Проглас култа оснивача династије Немањића дигао је национални дух и код народа постепено уобличавао уверење да су Срби “Нови Израиљ”. Тако је Немањин култ постао ратна покретачка снага. По биографијама, Немања је након смрти ратовао на челу српских чета, као што је некада Димитрије Солунски предводио Грке”.

Милош Обилић као светитељ

Историјску неправду према Павловићевом делу исправља “Службени гласник” који ће ускоро објавити “Култове лица..” са достојном пажњом, као богато илустровану монографију која ће Србе упознати са њима самима. Јер, иза свих великих дела и догађаја у материјалном свету стоји нематеријална и неизмерна моћ идеје, која у облику мита и култа ствара цивилизације. Самоодређење свих народа од праискона до данас почива на култу “светих предака” и ритуалима који га прате.

Лазарева припрата у Хиландару

Павловић указује да је 130 личности српског култа које је сакупио и детаљно описао само њих 11 канонизовала црква, док су сви остали утемељени у народном предању што сведочи о њиховој дубини и снази. Такав је случај са самониклим херојским култом Милоша Обилића, који се вековима развијао у народу пре него што је његов лик као свети ратник са ореолом први пут 1804. насликан у Хиландару. Управо су култне личности ратника, подвижника и мученика у вековима османске окупације и расејања давали Србима неуништив дух отпора, па су у 19. веку за православне народе “српски свеци” постали најјачи небески покровитељи овоземаљске борбе за ослобођење.

Фреска Симеона Немање

– Неке наше култове примили су и други народи, као Грци, Руси и Бугари. Грци прослављају Климента и Наума Охридског за чије су култове написали песме и прозне текстове. Сем ових јужнословенских култова, они су прихватили Саву Првог, а Светогорци још Немању и оне који су се подвизавали на Атону (Григорија Куманичког, Старца Исаију и Нектарија Битољског). У неким деловима атинске митрополије држе се култови дукљанском кнезу Владимиру и Ђорђу Кратовцу. Руси су примили највећи број наших култова и без формалног признавања – забележио је Павловић.

Испосница Светог Саве

Његова књига је веома актуелна у времену нове тоталитарне идеологије са Запада “либералног глобализама” која покушава, као и њене претходнице, да преуми човечанство и створи “новог човека”. Оне се боре против једноставне истине, да целокупне људске цивилизације не би ни било без митова и култова, који су кључ за разумевање најдубљих уверења и тежњи и појединаца и народа. Дело Леонтија Павловића показује да тоталитарне конструкције не издржавају суд времена и неминовно тону у заборав, за разлику од традиционалне духовне баштине која увек васкрсава захваљујући појединцима који је чувају и у доба најстрашнијих прогона.

Борисав Челиковић

– Павловићева књига објављена је готово незапажено пре шест деценија, али време је као “мајсторско решето” дало прави суд. Иако библиофилски раритет, она је незаобилазна у делима историчара, историчара уметности, етнолога и других проучавалаца културе. Од њеног објављивања до данас успостављен је велики број нових култова и извршено више канонизација од стране Српске православне цркве, промениле су се и друштвене околности, али још увек нема значајнијег дела на ову тему. Сумњам да би данас ико могао да напише нешто боље, јер нема личности која је као Павловић врхунски познавалац теологије, историје уметности, историје, етнологије, а уз то и неуморни теренски истраживач – каже историчар Борисав Челиковић, уредник библиотеке Саборник у “Службеном гласнику”, која поново објављује Павловићеву књигу.

Од калуђера до научника

Живот Леонтија Павловића (1914-1997), економисте, теолога, историчара уметности, етнографа био је велика авантура, која и данас крије тајне. Рођен је и крштен као Драгомир у селу Бродац крај Бијељине, Трговачку академију завршио је у Сарајеву, да би се неочекивано закалуђерио у Студеници, уписао Богословски факултет у Битољу и као бриљантан дипломац у Београду постао доцент на предмету Литургика и хришћанска археологија. Очекивало се да ће направити каријеру у цркви, али он је 1956. скинуо монашку расу и оженио се, али је задржао монашко име Леонтије. Запослио се као учитељ у Азањи и уз рад завршио студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду, где је и докторирао. Од 1959 до 1977. био је управник Музеја у Смедереву, а његов научни и публицистички опус обухвата безмало 600 библиографских јединица.