Ево, почеће и трећа недеља ванредног Корона стања у Србији, а слично је и код суседа (у разним варијантама). Пратећи, онако лаички, ситуацију у свету, чини ми се да могу да се осмелим да дам неколико сасвим личних и сасвим нестручних коментара, или ако хоћете тако да гледате, коментаре обичног човека. Нисам оболео, ваљда ни заражен, па не могу баш да говорим са становишта обичног болесника, али ево – рецимо да сам ordinary посматрач. Поставићу пар питања, а уз њих следе и (обични) одговори…

Да ли нам се живот променио током пандемије? Јесте, наравно. Мој случај је такав да сам заглављен у суседној држави, из које (од куће, где ми је породица) и радим са својим студентима онлајн. Плата ми тече у Србији, али немам могућности да је подигнем, мораћу да смислим неки трик као у Одисеји 2001 да бих успео да стигнем до (свог) новца, будући да државе, тачније банке, нису предвиделе овакав случај. Имам двојно држављанство, стан у Београду и Скопљу (где сам тренутно), посао у Београду, рачуне на обе стране, али – нема компатибилне банке, нити процеса који би омогућио да ми се рецимо платица уплати (безготовински) на адресу у Скопљу. ОК, рекох, филм и то, можда ће неки компјутер типа Хала и то решити. За сваку промену стања (вађење нове картице, кредитне, давање овлашћења, плаћање рачуна за Инфостан, струју итд) морам на шалтер, а идеја је да се све ради онлајн, је ли, да избегнемо контакте. И наравно, не можеш одрадити онлајн, јер наша легендарна дигитализација није (још) одрађена, па… не липши магарче до зелене траве.

Даље, можда и битније, у оваквој (само)изолацији мој клинац, који иначе мора да се истрчи (прилично) свакодневно, то сада практикује у стану, који није нешто велик (али је зато затрпан стварима, књигама, гардеробом…), па су све замисливе врсте сударања са одређеним предметима, као и падање/ломљење истих природна последица. Плус, градски парк, због општег непоштовања прописа и општег гужвањца у истом, апсолутно је недоступан, као и друга места иначе омиљена нашем наследнику. Зато је, пак, почео да развија друге навике – рецимо, да самостално дохвати књиге из школе (други основне), и ради и што треба и што не треба, тако, рецимо корисно, убијајући време (иначе није баш љубитељ одласка у школу). Фино напредује и у раду са компјутером и разним програмима, а полако почиње самоиницијативно и да свирка (читај: иживљава се) на мојим инструментима… Па красно, рећи ћете, дете се супер снашло. Да, зато не може да заспи до 2 ноћу, преврћући се у кревету, понављајући онлајн лекције (које добија од свјих учитељица) о саставу стена, нпр. (магматске, седиментне, метаморфне – бар и ја научих) и упорно не разумевајући зашто недељом не може у шетњу и обилазак омиљене кафане са роштиљем. Све у свему, добро је, а није…

Супруга је посебна прича. Благи паничар у приватном животу претворио се, захваљујући Фејсу и другим супербескорисним социјално-пунорекламерским мрежама, у мегахиперпаничара. Углавном, ја сам веза са спољним светом, идем у набавку и то, али моменат уласка у стан је пропраћен одговарајућим дезинфекционо-дезинсекционо-дератизаторским мерама, почев од прскања патика оздо и озго некаквим препаратом хлора, прскањем и брисањем пода по коме бих се можда могао кретати у фази постуласка, скидањем комплет одеће, дезинфекцијом маске, рукавица, руку, ногу, али и кеса из супермаркета, заједно са садржином… Док клопа стигне до фрижидера, скроз изгуби укус, а мирис пређе у благопријатно хлорисану ноту, тако познату нашим носевима са базена. У реду, мере предострожности, али константно праћење изјава др Курте и др Мурте, уз упоређења са страним, свакако суперпоузданим истраживањима спровођеним на једном или два пацијента, заиста ствара прави топли породични амбијент, који нам је толико недостајао у оним преепидемијским данима…

Коме веровати

И ту некако долази друго питање: коме веровати у општој поплави информација? „Званичницима“, „струци“ или „народној мудрости“? Верујте ми на реч – никоме! „Званичници“ су посебна прича. Сем часних изузетака (али заиста изузетака), они само гледају како да, у овим и оваквим условима, приграбе још неки глас у својој текућој или будућој неверовантнобезначајној кампањи. Па хоће ли више политичари да нас оставе на миру? Апсолутно најнепотребнији слој становништва, еволуиран у посебан сој људи који имају добар део особина неког хиперорганизма. Замислите особу која има својства паразита, вируса, бактерије и слона у исти час, и у истом (наизглед) људском лику… Да појасним: паразитство је, чини ми се, само по себи разумљиво – људи неспособни да се сами брину о себи, при томе креирајући апсолутну нулу, насаде се људском организму на грбачу, и сисају као луди. Вирусолике особине су такође јасне – они нису комплетне личности, увек им фали „народ“ да би се ДНК низ комплетирао и почео своје (болесно и разарајуће) размножавање, а при том не штедећи домаћина. Бактериолошке особине су такође изражене, јер организам обичног човека, при сваком наступу или објави политичара почиње да диже температуру, имуни систем ангажује све капацитете, и одмах знате да ћете прећи на кекс и чај, а антибиотици који су до јуче радили посао, више не делују – бактерије су постале резистентне. И као и сваки слон, остављају пустош у стакларској радњи… Наравно, ако је „струка“ у друштву политичара, јасно је зашто јој не треба веровати, а количина „народних мудрости“ просутих преко разних портала и мрежа је обрнуто пропорционална корисности истих. Зато – верујте само себи и свом искуству, дакле, ако сте већ имали сукоб са неком тешком опасном болешчином типа вариоле вере, знате већ – што мање контакта, смирите се и чекајте да прође. Све пролази, својевремено је и Звезда прошла у Лигу шампиона, па проћи ће и корона.

Шта гледати на ТВ-у?

Али постоји још једна важна ствар, кад смо већ код спорта: шта гледати на телевизији? Јесте, интернет је одлична ствар, отворише се небеса од разноразних галерија, концертних холова, виртуелних маштарија сваке врсте, али ТВ је ТВ, има га свуда и (претежно) увек ради. Али спорта на ТВ нема. Нема националних језивих фудбалских селекција које редовно губе од скоро свих, али ви упорно навијате, као прави патриота. Нема тениса (о, Боже, хоће ли Новак стићи деда Федерера), нема кошарке, атлетике, Олимпијада померена за следећу годину… Па шта да гледам? Вести? Репризе реприза репризе домаћих серија, које нисам гледао ни кад су биле „актуелне“? Да подржавам ту трулу америчку продукцију бескрајних серија (седамдесетшеста епизода осамстодеведесеттрећејубиларне сезоне), или оне турске, које нису ни „сапунице“? Да натерам дете овде да гледа школски програм је исто као да натерам лава да штрика џемпер у сред лета. Тек сад се види како моја приватна зависност од спортских преноса, тако и недостатак квалитетних и занимљивих програма за ТВ утичу на општу атмосферу. Где је забава, где култура? Спорадични примери, једноставно, нису довољни у мору „ингениозних“ новинара и бескрајних интервјуа, са маштовитим питањима типа „како сте“ или „шта бисте могли да поручите нашим гледаоцима“. Набоље ништа, да се гости не муче, гледалаца за такве бљувотине и тако – нема.

То, најзад, доводи и до најважније ствари – шта нам, заправо, ова пандемија показује и поручује? Шта је просечном човеку потребно, а шта не? Шта је неопходно, а шта факултативно (WC хартија се изузима из дискусије)?

Прво, вишкови: дефинитивно имамо вишак читаве касте, или соја ако хоћете – политичара. Ова епидемија јасно показује да је друштвено најнеоправданији и најнепотребнији слој (ако су то) људи управо политичари. За време кризе, показали су се као гуске у магли, изгубљени, без идеје, заинтересовани само за заштиту својих (јадних) рејтинга и положаја. Требало би смислити начин како да их се отресемо што пре, прави су баласт друштва – троми, неспособни, тупави (свако има по шездесет саветника) и зли. Сој који је одмах до њих, а који им служи као подршка и маркетинг-агенција, јесу информативни новинари. Ђубрад која обавезно навијају за једну страну (као да је она друга лошија – па логички је немогуће, будале!), и покушавају „јавности“ да представе некакву позитивну слику о ликовима који бесомучно (лоше) читају саопштења које им је неко други пискарао. Подло, ниско, очајно – удавите се са вашим газдама!

Но, када се одвоји коров друштва, постаје јасно шта је оно што би требало гајити: образовање пре свега. Једино учене особе могу да извуку свет из г…на у која је упао. Усавршавајте се, људи, знање је сила, знање је моћ (што рече један македонски, замислите, политичар). Знање може да нађе лек, вакцину, да организује живот, да предвиди негативна дешавања и последице, да решава проблеме, изгради нешто, направи храну, одећу… Ако нам је школство усмерено на заглупљивање нових генерација и фабриковање послушника оног најгорег људског соја, корона ће нам изгледати врло брзо као умиљато маче које вам се мота око ногу! У складу с тим, уложите, побогу, и у здравство, па нећете стрепети за капацитете и недостатак кадра. Капитализам (демократија, како беше?) показује да му је битнији капитал од људи, нека поцркају сви, али индустрија мора да ради. И то која индустрија: да ли су вам потребне рецимо златне чесме? Нису? Трампу јесу, јер му је тако фризура лепша, а говори му делују паметније. И сви би да га копирају, јер он је богат, па је у праву. Ужас. Е, па господо, ако наставите овим темпом и правцем, за коју деценију терминатори ће владати само тако, а вама богаташима онда одметнути роботи нека стварају „вишак вредности“, а Лејди ГаГа и компанија нека праве вакцине. Кад су вам радници пунили џепове, било је супер, а кад би их требало заштитити у оваквим условима – на улицу, па морамо да одржимо идеале слободног предузетништва, смрт комунизму и другим пошастима (као да је па постојао комунизам). Зато, драги законодавци, (много) прогресиван порез, па лову у школе, универзитете, болнице и институте. У прљавој јадној неслободносоцијалистичкој Југославији здравство и школство су били бесплатни (бар претежно), а резултати су били бољи десет пута, да не говорим о статусу државе у свету и препознатљивости црвеног пасоша…

Наравно, не би требало заборавити ни културу, најшире. Не сећам се нешто кроз историју да знамо (мислим, онако опште) како се звао први министар Рамзеса другог или други Бизмарков секретар за унутрашње послове, али знам како изгледају пирамиде у Гизи, или архитектонска достигнућа Гаудија, слике Пикаса, романи Достојевског или музика Дебисија и Битлса. Култура је оно што остаје, политичари, и ви што их подржавате, запамтите – култура као резултат образовања и талента, а не ви и ваша сујета! Уништите се сами, то би најзад било нешто позитивно у смислу вашег наслеђа за ову планету. А тако ће и ТВ програми (па и интернет) постати бољи и занимљивији. А можда и моја супруга скува кафицу, и стави сок маломе док се ја освестим…

Младен Марковић – Доцент на Факултету музичких уметности у Београду – ФБ Статус