Тема из области музичке културе, припремљена од музиколога Соње Андонов из Музиче школе у Тетову беше разлог за ново дружење основаца у Центру Спона у Скопљу, 1. фебруара 2020. у оквиру пројекта „Причаонице за децу и младе“ Удружења жена Српкиња

Увод у тему Причаонице

Музика старих Словена je била везана за рад и религију. Најраније забележени историјски извор налазимо код византијског писца Теофилакта Симокате из 7. века.

Он у својим „Хроникама“ помиње Словене који су носили китаре, док од путописаца сазнајемо о обиљу музичких инструмената.

Као и у напредним земљама Европе тако је и у Србији био развијен професионализам у музици.

Пројекције

Путујући музиканти и свирачи гостовали су и на српским дворовима, а на дворовима Стевана Првовенчаног, цара Душана и  деспота Стефана Лазаревића постојали су стални музички састави.

Често су се појављивали и путујући  забављачи који глуме, певају свирају и играју који су познати као „скомрахи“.

Црквена музика

Први подаци о српском црквеном појању налазе се у „Житију Оца Симеона“ чији је аутор Сава Немањић и „Житију Светога Саве“ чији је аутор монах Теодосије.

Разрада теме

Постојало је одређено светогорско појање са појединим националним варијантама.

Један од најзначајнијих црквених рукописа је Псалтикија из 16. века Кир Стефана Србина а Јован Кукузел је један од најзначајнијих композитора и теоретичара. Православна музика писана је византском неуматском нотацијом.

Музика за време турске владавине

У периоду од 12. до 15. века музика је имала значајно место у српској средњовековној држави.

Међутим, у 15. веку долази до пропасти српске средњовековне државе тако да до почетка 19. века, у столећима тешке турске доминације, подаци о музичкој култури Срба су веома оскудни.

Видео анализа

У то време популарни су „гуслари“. У њиховим песмама су се величали јунаци из народне прошлости као и борба народа за слободу и независност.

Турска их власт није трпела нарочито због тога што су подстицали народ да устраје у својим родољубивим настојањима.

Да су гуслари били популарни и веома цењени у то време, може се закључити на темељу тога што је у 18. веку основана посебна „Слепачка академија“ у војвођанском месту Ириг.

Захарије Орфелин

Убрзо је ова школа била затворена, јер су се у њој пропагирале идеје о самосталности Србије. Најзначајније име тог времена је Захарије Орфелин.

После потпуног затишја у културном животу Београда који је настао крајем 18. века, историјски период у коме има више података о музици јесте време владавине кнеза Милоша Обреновића.

Пошто је музика на свим свечаностима била у рукама Турака, он намерава да оснује оркестар са европским инструментима и професионалним свирачима и 1829. позива Јосифа Шлезингера, градског капелника из Новог Сада, да дође у Србију и организује музички живот.

Он прво борави у Крагујевцу где оснива оркестар и позориште. С њим почиње род српске музичке литературе тзв. комад с певањем, који су касније скоро сви српски композитори 19. века неговали, а најзначајнији је „Женидба цара Душана“.

Станислав Бинички

Средином 19. века у Србији се постепено формира грађанска класа а у градовима почиње активнији музички живот предвођени Николом Ђурковићем, Алојзом Клаузом и Миланом Миловуком који раде углавном као хорски  диригенти, компонују дела користећи народне мелодије, а Миловук је први на српском објавио две књиге о теорији музике.

„Данашња тема је веома погодна за Причаоницу, јер даје ретроспективу најзначајнијих имена српске музике, управо онако како дајемо ретроспективу развоја српског језика или књижевности.

Даворин Јенко

У том смислу споменули смо и Корнелија Станковића, првог српског композитора, школованог у Пешти, кога смо због љубави према фолклору упоредили са Вуком Караџићем.

Затим, Даворина Јенка као композитор који је обрађивао народне песме, написао више од 80 дела за позоришне комаде, а „Маркова сабља“ је постао популаран по завршној песми „Боже правде“ која је касније постала српска химна.

Стеван Мокрањац нам је био занимљив по томе што је живео у Скопљу. Писао је руковети, а сваки има 90 обрађених песама из Србије, Косова, Црне Горе, Македоније.

Нешто што је овог аутора на симпатичан начин приближило деци је то што је Мокрањац написао сценску музику за „Ивкову славу“ Стевана Сремца.

Стеван Мокрањац

Станислава Биничког знамо по томе што је аутор прве српске опере „На уранку“, а Стевана Христића по његовом најпознатијем делу балету „Охридска легенда“, каже Нена Ристић Костовска, приређивач Причаоница.

Подршка

Пројекат Причаоница спроводи се другу сезону, ове године суфинасиран је од Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, Министарства спољних послова Владе Републике Србије, уз подршку скопске Општине Центар, Српског културно информативног центра Спона.

У.К.С.