Након што сте годинама писали о београдским улицама, како сте се одлучили за овај мотив и садржај?

-Подстакла ме је уредница у Лагуни, Дубравка Драговић Шеховић, рекавши да би било лепо да издамо те приче о београдским улицама али да је најбоље да их проширим на целу Србију. Онда сам размишљала и дошла до идеје да бих могла да пишем о свим градовима који су некада били престонице, на територији садашње Републике Србије. Има их десет, заједно са Београдом и у свима сам била осим у Призрену. О њему сам писала као о симболу града који нам је свима у крви, кога спомињемо као архетип, а он чека на нас. Надам се да ћу ускоро отићи тамо. Приче су спој историје, емоција, путописа, духовне литературе и љубави. Сасвим необичан спој те се не може јасно одредити ком жанру књига припада.

Да ли је било субјективвости у вези Крушевца с обyиром да сте родом одатле?
Јесте. То је неминовно. Волим место одакле сам потекла. Град Крушевац, село Јасику, Западну Мораву...Написала сам да је споменик Косовским јунацима најлепши споменик на свету, што је субјективно, али сам и додала да признајем да је субјективно.

Како живот у Београду, а не Крушевцу утиче на стваралаштво и ваш рад, због чега је српска престоница Ваше одредиште и место битисања, да ли је то неминовност у пословном успеху и контактима, бити у жижи и убрзаним токовима живота?

-У Београду сам желела да живим још од средње школе, зато што је у њему Филолошки факултет, кога сам касније уписала и завршила и да, зато што има највише могућности за контакте и шансе. Но, не волим га само због тога, он је један магичан град, који није савршен, али га волим у ма каквом хаосу био, истиче аутор књиге Престонице, исказујући захвалност порталу СПОНА на објављеном садржају и третираној тематици.

Разговарао: Милутин Станчић