Не само што су хрватске службе забраниле свим загребачким глумцима који играју у овом филму да се појаве на свечаној премијери у београдском Сава центру и организовале хајку претњи и застрашивања "бацањем у јаму" ако дођу у Београд и поклоне се публици после великог и плементитог посла коjи су обавили у Зафрановићевом филму (неки од њих јавили су му се лично и молили га да се не љути ако не дођу јер им је глава у торби), него су употребили све друштвене мреже и стотине наводних љубитеља филма (који исти још нису ни видели!) да траже званични изгон ових глумаца из Хрватске. Један пише: "Да је ово нормална држава већ би добили изгон" уз безброј личних увреда глумцима. "Српско зло се опет спрема на агресију, а ти наводни Хрвати требају завршити онако по партизански, у јаму", позива на убиство један од учесника "домољубне" расправе, као да је "јама" била партизански специјалитет, док други сипају салве увреда на рачун "злогласног фалсификатора хрватске историје", који "скупља јефтине политичке поене" у Србији.
"Глумци засад не желе јавно говорити о томе, да не би погоршали ситуацију и живот и аранжмане у Хрватској, али неће доћи у Београд на премијеру. А на друштвеним мрежама се прозивају Леон Лучев и Рене Биторајац "због сарадње са ауторитарним режимом Александра Вучића у Србији и учешћа у његовој изборној кампањи, којој служи и премијера овог филма".
То је теза која стоји у позадини београдских савезника из редова глумаца у овом филму који се већ организују за подршку и "солидарност" са колегама из Загреба који неће доћи на премијеру. Кроз њихове групе већ кола позив на бојкот премијере о којој се тренутно изјашњавају глумци и то у контексту овдашњих политичких прилика, међусобних политичких ратова глумачких кланова већ виђених у Нишу и другде, те избора у Србији који предстоје.
Тако се једна од носилаца мале улоге у "Златном резу 42" у писму упућеном Зафрановићу пренемаже у бризи за злехуду судбину све деце у рату, "и наше и њихове" и као пита се: "Да ли уметник који отвори овакву политичку тему може да остане слободан ако иза његовог дела стану људи који представљају актуелну политичку власт? И можда најтеже питање од свих: може ли уметност која говори о злу остати универзална ако њено значење почну да одређују они који данас имају политичку моћ?" На то "најтеже питање", глумица додаје и сасвим јасан политички став: "А шта се догађа онда кад иза тог истог филма стане председник Републике Српске, а затим и председник Републике Србије?".
Дакле, ту смо. Није више важан филм. То је питање око кога ће се ујединити "глумци против власти" познати нам из вишемесечног политичког надметања у блокадама, са "крвавим рукама". Ево их где поново траже прилику за нови атак на државу Србију, која је коначно стала иза овог дела, где је, успут речено, морала бити од самог почетка Лорданове калварије са забранама, намештаљкама, ускраћивањем фондова и инферну који траје око "Дјеце Козаре" већ више од четири деценије. Фантом Јасеновца сада већ постаје ударна песница "блокадне кухарице" која припрема нови јавни политички скандал у духу југотитоистичке матрице глумачких блокадера и њихових налогодаваца изван земље. Као пита глумичица свог редитеља на крају њене неуке и дрске провокације: "Шта желиш да 'Дјеца Козаре' буду кад прође ова политичка стварност? Да ли желиш да остану филм једног времена, једне политике и једног тренутка? Или желиш једног дана, када више не буде ни ових председника, ни ових граница, ни ових дневних сукоба, да неко погледа на ту децу и само каже: 'Ово су била деца?. Дакле, кад више не буде Србије, њених милионских жртава, кад више не буде ни њених граница нити њених установа. Кад ми дођемо на власт. И када се сенка Јасеновца врати тамо где јој је место: у заборав и ништавило. И када тебе вратимо тамо где спадаш: у Загреб, да одговараш.
И глумци су, дакле, међу онима који гурају једно светско филмско ремек-дело у контекст сасвим туђ и стран дневнополитичкој клоаки свакојаких сплачина у борби за власт. А понављам да је реч о једном великом уметничком чину у који је уткано целокупно лично, етичко и професионално искуство највећег живог - хрватског - филмског редитеља. Он жели да открије огромну пукотину Јасеновца у својој души, а онда и у поднебесју "цивилизованог" Запада, који је измислио концентрационе логоре, геноциде и жртвовао милионе невиних суманутим идејама нацизма, који и данас дивља у еуропском фронту против Бога и човечанства, при чему су предњачиле (и данас предњаче) хрватске усташе са дубоким коренима у убилачком лудилу. Неће моћи. Касно је, господо. Нећете више сакривати Јасеновац. Џаба вам претње, забране и шкандали. Филм је направљен и породиће за који дан ову огромну фреску зла које се поново надвија над целим светом.
Филм је већи од свега и може покренути једну грандиозну катарзу.
То, својим речима, каже и друга једна глумица (са већом улогом у овом филму) на истој мрежи: "Драге колеге, овај филм је већи од нас и наше мале одлуке, већи од Феста и од политичког опредељења. Моје се јасно зна. Стога из великог поштовања према Лордану и жртвама ја сигурно идем на премијеру. Не мислим да ико може да ме искористи за било шта. Солидарност једино осећам у овом тренутку према Лордану и према публици која је без даха гледала филм од четири сата и којој желим да се поклоним". Колико да се зна шта заиста значи солидарност у преварном филмском свету. Поготову београдском, који још не престаје да прети Зафрановићевом филму.
Божидар Зечевић, филмолог (Вечерње новости)
