Моје данашње излагање је заправо увод отварању документарне изложбе које нам предстоји данас у 15 часова. Документарна изложба Српског културно-информативног центра СПОНА носи наслов “Времеплов - први кораци ка урбанизацији Скопља“ и представља део истоименог пројекта који је своју реализацију добио подршку Града Скопља за 2026. годину, као манифестација од значаја за Град Скопље. Приликом реализације овог пројекта, допринели смо подизању свести о важности неговања и одржавања културног наслеђа Скопља. Данас представљамо главни град Републике Северне Македоније као културну ризницу, што даље афирмише град кроз културну сарадњу и размену идеја.

Преко овог пројекта, СПОНА је омогућила упознавање са урбанистичким и културним развојем града Скопља, уз специјалну промоцију и наглашавање објеката јавног карактера, од којих је велики део и данас у функцији. Додатно, приказали смо и утицаје тадашње модерне европске архитектуре који су служили као примери за трансформацију Скопља у модеран европски град. Ово је допринос промоцији културног наслеђа, али и подизању свести сваког појединца о томе колико је значајно чување и неговање урбаног културног наслеђа.

Као и свака идеја, која није острво сама по себи, моје данаше излагање је надопуна СПОНИНЕ активности из 2019. године, такође подржане од Града Скопља, када је приказано стваралаштво великана, кључне фигуре, визионара и покретача свих промена - тадашњи градоначелник Скопља – архитекта Јосиф Михаиловић. Додатно, 06.05.2022. године, Српски културно-информативни центар СПОНА из Скопља је током свог представљања у Новом Саду, у Матици српској, представио дело архитекте и дугогодишњег градоначелника Скопља - Јосифа Михаиловића. Научна публика је имала јединствену прилику да чује о животу оснивача модерног Скопља, да погледа краткометражни филм, док су његова дела била изложена у фоајеу институције. Такође, у свом издању Слово бр. 69, издатом за период јануар – фебруар 2026. године, Српски културно-информативни центар СПОНА из Скопља посвећује цео фељтон овом великану Града Скопља.

Када говоримо о архитектонском преокрету који се десио у Скољу током 30-их година XX века, фокусирамо се пре свега на период интензивне транзиције Скопља у европски град. Овај социо-културни преокрет означава прихватање модерних европских вредности у архитектури, начину становања и социјалној интеракцији (прво корзо, модерни дућани, јавни објекти). Урбанизација у разматраном периоду била је мотор економског развоја града, претварајући Скопље у трговачки и индустријски центар на Балкану.

Истовремено, фокусирамо се на тадашњег Градоначелника Скопља – Михаиловића, човек нестварног, светског образовања за то време. Школовао се у Скопљу, Солуну и на Техничком факултету у Београду, а усавршавао у Италији, Паризу, Лондону и на специјализацији у америчкој држави Ајови. 1929. године је именован за председника градске општине.

Његов први и најважнији корак је био оно што је сваком граду и тада и данас најпотребније – урбанистички план. Михаиловић је покренуо авионско снимање и геодетски премер града, што је резултирало усвајањем Генералног регулационог плана Скопља 1930. године. Овај план је рађен према идејном пројекту београдског архитекте Димитрија Лека, а имао је за циљ да трајно премести тежиште града на десну обалу Вардара, увођењем концентричних кругова и јасних визуелних оса. Камени мост је замишљен као главна симетрична оса која води ка новом централном тргу.

У реализацији те визије, Скопље је постало својеврсни ринг на којем су се суочили различити архитектонски правци; традиционални академизам, неовизантијски стил и продор ране модерне. Посебно место у овој трансформацији имали су руски емигранти, архитекте и инжењери, који су након Октобарске револуције пронашли свој нови дом у Краљевини СХС. Преко стотину руских стручњака радило је на простору тадашње Македоније. Они су донели дух империјалне архитектуре Санкт Петербурга и Москве, изузетну солидност у грађењу, префињеност, филигрански изведен детаљ и фасадну скулптуру. Својом стручношћу, подигли су градитељске стандарде на европски ниво и створили здраве професионалне критеријуме.

Објекти који су предмет нашег интересовања – од којих су неки нажалост заувек нестали у катастрофалном земљотресу 1963. године, док други и данас пркосе времену – јесу материјални докази тог златног доба. Сви ови објекти јесу трагови једне високе културне и друштвене свести.

Најбољи пример тог времена био је Официрски дом, завршен 1929. године по пројекту руског архитекте Баумгартена. Ова монументална палата представљала је врхунац академизма и центар друштвеног и гламурозног живота предратног Скопља. Нажалост, ова Официрски дом је тешко оштећен у разорном земљотресу 1963. године.

Као естетска и функционална противтежа Официрском дому, подигнута је Народна банка, дело познатог српског архитекте Богдана Несторовића. Она је представљала модернизовани академизам са прочишћеном декорацијом, симболизујући економску стабилност, ред и сигурност.

Следећи велики монумент ове епохе, који и данас поносно стоји у центру града, јесте Банска палата, данас Скупштина Републике Северне Македоније, грађена од 1932. до 1938. године. Иза њеног изгледа крије се занимљив сукоб традиције и модерне.

Паралелно са великим јавним палатама, у Скопље стижу авангардне идеје Баухауса, кубизма и конструктивизма. Загребачки архитекта Драго Иблер пројектује Окружни уред за социјално осигурување радника (1932–1934), данас Хируршку клинику „Свети Наум Охридски“. Са својим чистим геометријским формама, хоризонталним прозорима и равним кровом, ова зграда је била пионер пуризма и потпуно новог размишљања о простору.

У истом модернистичком духу, чувени архитекта Милан Злоковић пројектује зграду Привредне коморе, култни „Метропол“. Злоковић је доказао да модерна архитектура може природно да комуницира са већ постојећим градским контекстом. Дом „Ибни Пајко“ (1938), дело архитекте Глигорија Томића, са својом специфичном удубљеном, заобљеном фасадом која гледа ка Каменом мосту и визуелно формира пешачки трг са колонадом стубова у приземљу.

Као монументална капија за све који су долазили у град, у периоду од 1930. до 1940. године гради се нова Железничка станица, пројекат Велимира Гавриловића. Био је то моћан спој модерних волумена и традиционалних византијских лукова, кроз који је дневно пролазило на хиљаде путника. Преживели део данас је Музеј града Скопља, а велики сат на фасади је заустављен на 5:17 часова, и остао је као најснажнији материјални споменик старог Скопља.

На крају, важно је нагласити да Јосиф Михаиловић није био само визионар који је дозвољавао другима да граде, већ и изванредан архитекта-аутор. Иза себе је оставио неколико антологијских објеката:

·        Његова лична кућа (из 1938. године), грађена од мијачког клесаног камена, служила је као резиденција градоначелника и имала је прво централно грејање у граду. Унутрашњост је красио изгубљени мурал Лазара Личеноског са мијачким мотивима, а данас је у њој смештена амбасада Албаније.

·        Затим, зграда Јавне берзе рада из 1939. године (данас Фонд за здравствено осигурање), која показује његову дубоку социјалну одговорност. То није била само бирократска институција, већ хумани објекат са кухињом и преноћиштем за незапослене раднике док не пронађу посао.

·        Ту је и оближња зграда Црвеног крста, где Михаиловић на модеран начин интерпретира неовизантијски стил, уводећи геометризовани „чардак“ на првом спрату.

Као је сам Јосиф Михаиловић записао: „Напредак наших градова није онакав какав бисмо желели да буде. Он личи на проходавање детета када први пут закорачи“.

Ипак, ти први кораци Скопља између два светска рата били су џиновски. За само једну деценију, захваљујући мудрости једног градоначелника и заједничком труду домаћих, српских, руских и чешких архитеката, постављена је чврста секуларна, техничка и естетска основа модерног града. Наша је дужност да ово градитељско наслеђе чувамо од заборава, да обнављамо његове преостале фрагменте и да се са дубоким поштовањем сећамо људи који су Скопљу дали његов први урбани лик.

Зашто је важно да о томе говоримо данас, овде у Београду?

Зато што се савремено доба суочава са новим, суптилним и опасним изазовом – ризиком од „колективне амнезије“. Услед брзе, често непланске и комерцијализоване урбанизације којој сведочимо на целом Балкану, ови историјски и архитектонски слојеви се често занемарују, маргинализују или физички деградирају.

Када један народ или једна заједница изгуби везу са својим архитектонским и културним минатом, они губе свој просторни оријентир, али и важан део свог културног идентитета.

Генерације које данас шетају Скопљем, често немају представу о томе како је град изгледао пре сеизмичке катастрофе из 1963. године, нити ко су били људи који су му дали европски дух. Српски културно – информативни центар СПОНА из Скопља, кроз своје више од две деценије дуго деловање, кроз часопис „Слово“, изложбе и предавања, неуморно ради на томе да тај дисконтинуитет премости. Бити „Чувар памћења“ није пасивна улога. То је жива, свакодневна борба да се заједничко културно наслеђе препозна као вредност, као ресурс, а не као терет прошлости.

На крају, желим да изразим најдубљу захвалност домаћинима из Библиотеке града Београда на гостопримству, свим уваженим излагачима који сте својим присуством дали снагу овом Округлом столу.

Хвала на пажњи!

Братислава Танасковић - са излагања на Научном скупу Чувари памћења у Библиотеци града Београда новембра 2026.