Те но­ћи, из­ме­ђу 8. и 9. апри­ла 1999. го­ди­не, ма­ла је­ди­ни­ца Вој­ске Ју­го­сла­ви­је ко­јом је ко­ман­до­вао та­да два­де­сет­тро­го­ди­шњи пот­по­руч­ник Пе­тар Ми­шић, на­ла­зи­ла се у се­лу Ба­ту­ша, у бли­зи­ни ка­ра­у­ле „Ко­ша­ре” у пла­ни­на­ма из­над Ђа­ко­ви­це, на гра­ни­ци са Ал­ба­ни­јом. Би­ли су буд­ни, под пу­ном рат­ном опре­мом, НА­ТО агре­си­ја је уве­ли­ко би­ла у то­ку и оче­ки­вао се на­пад пре­ко др­жав­не ме­ђе. Би­ло је про­хлад­но, па­да­ла је ки­ша и то „она ко­ја на­та­па”, се­ћа се Ми­шић.

По­сле по­но­ћи, 9. апри­ла, а то је те го­ди­не био Ве­ли­ки пе­так, по­чео је на­пад на су­сед­ну ка­ра­у­лу „Мо­ри­на”. Не­што ка­сни­је усле­дио је сна­жан на­пад на под­руч­ју ка­ра­у­ле „Ко­ша­ре”, би­ло је ја­сно да је то глав­ни пра­вац на­ди­ра­ња не­при­ја­те­ља, сна­га се­па­ра­ти­стич­ке ОВК пот­по­мог­ну­те НА­ТО-ом. Око 4.30 ча­со­ва је­ди­ни­ца пот­по­руч­ни­ка Ми­ши­ћа, а ко­ман­до­вао је во­дом ко­ји су чи­ни­ла три са­мо­ход­на то­па „бов-3” (оклоп­но во­зи­ло на ко­ме је тро­цев­ни топ ка­ли­бра 20 ми­ли­ме­та­ра) са по­слу­гом и при­до­да­то оде­ље­ње пе­ша­ди­је, до­би­ја на­ре­ђе­ње за по­крет. Убр­зо су сти­гли у бли­зи­ну ка­ра­у­ле и отво­ри­ли паљ­бу на не­при­ја­те­ља у прав­цу ви­са Ра­са Ко­ша­рес, где је по­сла­то и по­ме­ну­то оде­ље­ње пе­ша­ди­је. Би­ли су пр­ва је­ди­ни­ца ВЈ ко­ја је сти­гла у по­моћ чу­ва­ри­ма др­жав­не ме­ђе на по­при­шту нај­по­зна­ти­је бит­ке то­ком НА­ТО агре­си­је.

Пе­тар Ми­шић, ко­ји је у би­ци на Ко­ша­ра­ма те­шко ра­њен, од­ра­стао је у Ка­ћу и од де­чач­ких да­на је же­лео да по­ста­не офи­цир. По за­вр­шет­ку сред­ње шко­ле у Но­вом Са­ду, 1994. го­ди­не је упи­сао Вој­ну ака­де­ми­ју у Бе­о­гра­ду.

„Про­мо­ци­ја у чин пот­по­руч­ни­ка пи­то­ма­ца 51. кла­се би­ла је 26. сеп­тем­бра 1998. Ужи­ва­ње у за­вр­шет­ку шко­ло­ва­ња тра­ја­ло је три да­на. Пре­ки­нут нам је го­ди­шњи од­мор, до­би­ли смо по­зив да се ја­ви­мо у ме­ста слу­жбо­ва­ња, у сво­је је­ди­ни­це. Мо­јој кла­си ме­ста слу­жбо­ва­ња би­ла су на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ср­цу срп­ског на­ро­да. Те 1998. си­ту­а­ци­ја у по­кра­ји­ни би­ла је рав­на рат­ној. По­сле вру­ћег ле­та, у ко­јем је би­ло мно­го ору­жа­них деј­ста­ва, до­шла је је­сен то­ком ко­је је пре­ти­ло бом­бар­до­ва­ње на­шој зе­мљи”, об­ја­шња­ва Ми­шић за „По­ли­ти­ку”.

Рас­по­ре­ђен је у Ђа­ко­ви­цу, у 52. ар­ти­ље­риј­ско-ра­кет­ну бри­га­ду ПВО, на ме­сто ко­ман­ди­ра во­да „бо­во­ва-3”. Ње­гов вод је при­по­јен 125. мо­то­ри­зо­ва­ној бри­га­ди и ушао је у са­став Тре­ће бо­р­бе­не гру­пе чи­ји је за­да­так био ду­бин­ско обез­бе­ђе­ње гра­ни­це у ре­јо­ну ка­ра­у­ле „Ко­ша­ре”.

НА­ТО агре­си­ја је по­че­ла 24. ма­р­та 1999. го­ди­не, на­ле­ти не­при­ја­тељ­ске ави­ја­ци­је су би­ли не­пре­кид­ни. Два да­на ка­сни­је пред Ми­ши­ће­вом је­ди­ни­цом био је у сва­ком сми­слу те­жак за­да­так: тре­ба­ло је из се­ла Го­р­ња Лу­ка код Де­ча­на, уз ри­зик на­па­да са зе­мље и из ва­зду­ха, обез­бе­ди­ти из­вла­че­ње те­ла ше­сто­ри­це по­ги­ну­лих по­ли­ца­ја­ца, што је и ура­ђе­но.

До­шао је и 9. април. Као што је по­ме­ну­то, је­ди­ни­ца пот­по­руч­ни­ка Ми­ши­ћа је из Ба­ту­ше сти­гла ско­ро до са­ме ка­ра­у­ле „Ко­ша­ре”. У во­зи­лу број 13013 би­ли су во­зач Жа­р­ко Стој­ко­вић, пу­ни­лац Ни­ко­ла По­по­вић, ни­шан­џи­ја Ду­р­ко Осма­но­вић и са­го­вор­ник „По­ли­ти­ке”. У „бо­ву-3” број 13011 би­ли су во­зач Го­ран Јев­тић, ни­шан­џи­ја Ма­р­ко Ма­рин­ко­вић и пу­ни­о­ци Дра­ган Ми­тић и Ср­ђан Пе­тро­вић. По­слу­гу тре­ћег во­зи­ла чи­ни­ли су во­зач Пре­драг Бу­ло­вић, ни­шан­џи­ја Да­ни­ло Кр­сма­но­вић и пу­ни­о­ци Ђо­р­ђе Ру­жић и Алек­сан­дар Зла­тић. То­по­ви­ма су за­си­па­ли не­при­ја­те­ља на ви­су Ра­са Ко­ша­рес.

„У то­ку да­на по­ред нас су про­ла­зи­ле на­ше је­ди­ни­це, вој­на по­ли­ци­ја, са­ни­тет, пе­ша­ди­ја... То­ком пре­по­дне­ва до­био сам ин­фор­ма­ци­ју да је на пу­ту пре­ма Ба­ту­ши, ко­јим смо ми про­шли, у за­се­ду упао ма­јор Ду­шко Шљи­ван­ча­нин, ко­ман­дант 53. гра­нич­ног ба­та­љо­на, и да је том при­ли­ком по­ги­нуо ње­гов во­зач а да је он ра­њен. Све вре­ме док смо би­ли на по­ло­жа­ју, деј­ство­ва­ли смо и би­ли под ва­тром те­ро­ри­ста”, ка­же Ми­шић.

У ка­сним по­по­днев­ним са­ти­ма већ се на­зи­ра­ла ноћ а вод „бо­во­ва-3” на­ла­зио се на отво­ре­ном, без за­шти­те пе­ша­ди­је. По­сле кон­сул­та­ци­ја са прет­по­ста­вље­ни­ма, одо­бре­но им је да се вра­те у Ба­ту­шу, са иде­јом да се ују­тру вра­те на по­ло­жај код ка­ра­у­ле. Кре­ну­ли су пре­ма се­лу, на­и­шли су на „пинц га­у­ер”, во­зи­ло ма­јо­ра Шљи­ван­ча­ни­на, оста­вље­но на ме­сту на­па­да. Пр­ви „бов-3” га је из­гу­рао са пу­та. А он­да су на­сту­пи­ли не­ствар­ни тре­ну­ци.

„Се­ћам се не­ве­ро­ват­не ти­ши­не, као да је све ста­ло. Ни­ко од нас ни­је из­го­во­рио ни реч, ни­су се чу­ле пти­це, ве­тар је пре­стао да ду­ва, чак је и ки­ша ста­ла. Чу­ли су се са­мо ’бо­во­ви’, ко­ји су ста­ја­ли а чи­ји су мо­то­ри ра­ди­ли у ле­ру”, сли­ко­ви­то опи­су­је Ми­шић.

Кре­ну­ли су да­ље.

„Ни­смо про­шли ни де­се­так ме­та­ра ка­да се чуо ра­зор­ни пра­сак. Пред­њим ле­вим точ­ком на­га­зи­ли смо на про­тив­тен­ков­ску ми­ну, по­сле де­ли­ћа се­кун­де, го­то­во исто­вре­ме­но, по­го­дио нас је про­јек­тил из ра­кет­ног ба­ца­ча. По­го­дак је от­ки­нуо ку­по­лу „бо­ва” и ба­цио је са на­ма де­се­так ме­та­ра, а про­тив­тен­ков­ска ми­на је от­ки­ну­ла пред­њи ле­ви то­чак и пре­вр­ну­ла во­зи­ло те­шко де­вет то­на”, ка­же Ми­шић.

У тим тре­ну­ци­ма ни­је осе­тио бол, убр­зо се при­брао, чуо је паљ­бу пе­ша­диј­ског на­о­ру­жа­ња и то­по­ва са дру­га два то­па. Ње­го­ви вој­ни­ци су од­би­ли на­па­да­че ко­ји су им по­ста­ви­ли за­се­ду, али је у „бо­ву” по­ги­нуо вој­ник Ни­ко­ла По­по­вић из Но­вог Па­за­ра ко­ји ина­че ни да­нас у том гра­ду не­ма до­стој­но обе­леж­је. Је­дан од 108 при­пад­ни­ка ВЈ по­ги­ну­лих на Ко­ша­ра­ма.

„При­ди­гао сам се, се­де­ћи на зе­мљи, осло­њен на ру­ке. По­диг­нем ле­ву но­гу – бо­ли, по­диг­нем де­сну и ви­дим пра­зну но­га­ви­цу”, се­ћа се Ми­шић тре­ну­та­ка ка­да је остао без пот­ко­ле­ни­це: „При­ла­зи ми вој­ник Дра­ган Ми­ћић, ка­жем му да ми под­ве­же де­сну но­гу. Ура­дио је то ка­ко тре­ба.”

По до­ла­ску у Ба­ту­шу са­ни­тет га пре­во­зи у Ђа­ко­ви­цу, ода­тле у При­шти­ну па у Ниш и на кра­ју на ВМА у Бе­о­гра­ду, где га је за­те­као и крај ра­та. На Све­тог Или­ју те 1999. до­био је про­те­зу. Упу­стио се у још јед­ну бит­ку, овог пу­та лич­ну, да про­хо­да и на­ста­ви жи­вот у ци­вил­ству. О то­ме крат­ко ка­же: „Или хо­ћеш да­ље, или не­ћеш.” Оже­нио се, по­стао је отац че­тво­ро де­це и да­нас жи­ви у свом Ка­ћу.

ПОЛИТИКА