Те ноћи, између 8. и 9. априла 1999. године, мала јединица Војске Југославије којом је командовао тада двадесеттрогодишњи потпоручник Петар Мишић, налазила се у селу Батуша, у близини карауле „Кошаре” у планинама изнад Ђаковице, на граници са Албанијом. Били су будни, под пуном ратном опремом, НАТО агресија је увелико била у току и очекивао се напад преко државне међе. Било је прохладно, падала је киша и то „она која натапа”, сећа се Мишић.
После поноћи, 9. априла, а то је те године био Велики петак, почео је напад на суседну караулу „Морина”. Нешто касније уследио је снажан напад на подручју карауле „Кошаре”, било је јасно да је то главни правац надирања непријатеља, снага сепаратистичке ОВК потпомогнуте НАТО-ом. Око 4.30 часова јединица потпоручника Мишића, а командовао је водом који су чинила три самоходна топа „бов-3” (оклопно возило на коме је троцевни топ калибра 20 милиметара) са послугом и придодато одељење пешадије, добија наређење за покрет. Убрзо су стигли у близину карауле и отворили паљбу на непријатеља у правцу виса Раса Кошарес, где је послато и поменуто одељење пешадије. Били су прва јединица ВЈ која је стигла у помоћ чуварима државне међе на попришту најпознатије битке током НАТО агресије.
Петар Мишић, који је у бици на Кошарама тешко рањен, одрастао је у Каћу и од дечачких дана је желео да постане официр. По завршетку средње школе у Новом Саду, 1994. године је уписао Војну академију у Београду.

„Промоција у чин потпоручника питомаца 51. класе била је 26. септембра 1998. Уживање у завршетку школовања трајало је три дана. Прекинут нам је годишњи одмор, добили смо позив да се јавимо у места службовања, у своје јединице. Мојој класи места службовања била су на Косову и Метохији, срцу српског народа. Те 1998. ситуација у покрајини била је равна ратној. После врућег лета, у којем је било много оружаних дејстава, дошла је јесен током које је претило бомбардовање нашој земљи”, објашњава Мишић за „Политику”.
Распоређен је у Ђаковицу, у 52. артиљеријско-ракетну бригаду ПВО, на место командира вода „бовова-3”. Његов вод је припојен 125. моторизованој бригади и ушао је у састав Треће борбене групе чији је задатак био дубинско обезбеђење границе у рејону карауле „Кошаре”.
НАТО агресија је почела 24. марта 1999. године, налети непријатељске авијације су били непрекидни. Два дана касније пред Мишићевом јединицом био је у сваком смислу тежак задатак: требало је из села Горња Лука код Дечана, уз ризик напада са земље и из ваздуха, обезбедити извлачење тела шесторице погинулих полицајаца, што је и урађено.
Дошао је и 9. април. Као што је поменуто, јединица потпоручника Мишића је из Батуше стигла скоро до саме карауле „Кошаре”. У возилу број 13013 били су возач Жарко Стојковић, пунилац Никола Поповић, нишанџија Дурко Османовић и саговорник „Политике”. У „бову-3” број 13011 били су возач Горан Јевтић, нишанџија Марко Маринковић и пуниоци Драган Митић и Срђан Петровић. Послугу трећег возила чинили су возач Предраг Буловић, нишанџија Данило Крсмановић и пуниоци Ђорђе Ружић и Александар Златић. Топовима су засипали непријатеља на вису Раса Кошарес.
„У току дана поред нас су пролазиле наше јединице, војна полиција, санитет, пешадија... Током преподнева добио сам информацију да је на путу према Батуши, којим смо ми прошли, у заседу упао мајор Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона, и да је том приликом погинуо његов возач а да је он рањен. Све време док смо били на положају, дејствовали смо и били под ватром терориста”, каже Мишић.
У касним поподневним сатима већ се назирала ноћ а вод „бовова-3” налазио се на отвореном, без заштите пешадије. После консултација са претпостављенима, одобрено им је да се врате у Батушу, са идејом да се ујутру врате на положај код карауле. Кренули су према селу, наишли су на „пинц гауер”, возило мајора Шљиванчанина, остављено на месту напада. Први „бов-3” га је изгурао са пута. А онда су наступили нестварни тренуци.
„Сећам се невероватне тишине, као да је све стало. Нико од нас није изговорио ни реч, нису се чуле птице, ветар је престао да дува, чак је и киша стала. Чули су се само ’бовови’, који су стајали а чији су мотори радили у леру”, сликовито описује Мишић.
Кренули су даље.
„Нисмо прошли ни десетак метара када се чуо разорни прасак. Предњим левим точком нагазили смо на противтенковску мину, после делића секунде, готово истовремено, погодио нас је пројектил из ракетног бацача. Погодак је откинуо куполу „бова” и бацио је са нама десетак метара, а противтенковска мина је откинула предњи леви точак и преврнула возило тешко девет тона”, каже Мишић.

У тим тренуцима није осетио бол, убрзо се прибрао, чуо је паљбу пешадијског наоружања и топова са друга два топа. Његови војници су одбили нападаче који су им поставили заседу, али је у „бову” погинуо војник Никола Поповић из Новог Пазара који иначе ни данас у том граду нема достојно обележје. Један од 108 припадника ВЈ погинулих на Кошарама.
„Придигао сам се, седећи на земљи, ослоњен на руке. Подигнем леву ногу – боли, подигнем десну и видим празну ногавицу”, сећа се Мишић тренутака када је остао без потколенице: „Прилази ми војник Драган Мићић, кажем му да ми подвеже десну ногу. Урадио је то како треба.”
По доласку у Батушу санитет га превози у Ђаковицу, одатле у Приштину па у Ниш и на крају на ВМА у Београду, где га је затекао и крај рата. На Светог Илију те 1999. добио је протезу. Упустио се у још једну битку, овог пута личну, да прохода и настави живот у цивилству. О томе кратко каже: „Или хоћеш даље, или нећеш.” Оженио се, постао је отац четворо деце и данас живи у свом Каћу.
ПОЛИТИКА