То је својеврсно једнодеценијско заокруживање радова насталих у овом медију, који су углавном коментар онога што се дешава у свету, од 2014. године. Наиме, пред крај прве деценије 21. века, Балаћ је, поред сликарства, пастела и колажа, почео да се све више интересује за видео уметност. Ови радови се дотичу питања односа појединаца и колективитета, етички разоткривања питања неједнакости, вечне (не)припадности, глобалних политичких и империјалистичких императива великих централизованих дискурса моћи, преиспитивања друштвеног контекста, посматраног локално и шире. Али увек у фокусу њеног интересовања као уметнице је – човек, који је њена бескрајна инспирација.
Иако је слика њена прва љубав и најсигурније се осећа у свом атељеу, процесу који је испреплетен безбројним унутрашњим дијалозима и преиспитивањима, Балаћ ужива и у процесу стварања експерименталног филма и видеа, али је одлучна у свом мишљењу да у ери свеприсутности дигиталне слике изузетно је важно за визуелне уметнике да не дозволе технологији да их "заведе" свим својим могућностима.
***
Своје почетке у видеу као медију, Балаћ је направила видео инсталацијама „Грађани 1” (2014) и „Грађани 2” (2015) поставља се и питање да ли је екран симбол потрошачког друштва и ширења маркетинга поруке могу бити и средство уметничког изражавања. Приказана је галерија ликова, 65 грађана различите старосне, социјалне, верске и полне структуре, као документ једног времена. Заправо, људи са којима се свакодневно срећемо, комуницирамо, пролазимо, избегавамо, а о којима ништа не знамо, или можда немамо времена да сазнамо. Директор фотографије је Боро Рудић. Експериментални филм „Грађани“ ушао је у званичну селекцију фестивала „Интернатионал Арт Екпо – Будући идентитети – тела. Плессис. Простори.” у Венецији. И други део са идентичним насловом – „Грађани 2” бави се истим питањем.
Следеће године креира видео „Но Приваци“ (2016), који је експериментални видео и покушај да се дотакне теме која не погађа свакога, што указује на сложеност мапирања простора новонастале интернетске дистопије и питање недостатка приватности. Одмах затим „Рађање нације“ (2016), што се може директно повезати са променама у Македонији и покушајима да се насилно, визуелно промени културни идентитет града Скопља, а самим тим и македонске нације. Овај видео, чији су кустоси Алессандра Цианетти и Анние Иаел Кван (Енглеска), користи камеру као „око посматрача“, што није случајно позиционира трудницу у центар слике, где је успорен снимак, квалитет и тон светлосни рад заједно да изазове сликарски сензибилитет који је сличан елеганцији која је присутна у фламанској мртвој природи. Смело наметнута графика коју је насликао директор фотографије Атанас Велковски, позива и на многе друге канонске – иконичке слике.
Спот „Црвена земља“ (2017) има минималистички приступ као свесни избор, чија је идеја да подстакне размишљање код публике, не само о рефлексији света који нас окружује, већ и о себи. одраз наше сопствене позиције у њој. Данкан Хигинс, уметник и професор визуелних уметности на Универзитету Нотингем Трент, Велика Британија и Универзитету Берген, Норвешка, каже за ово Балаково дело да истражује и нуди низ вишеструких отворених интерпретација, изазивајући дубоку тензију у могућностима, гестовима и покретима у овом визуелном делу.
Затим следи Изокренута перцепција (Perceptio Inversa) (2018), који се може довести у везу са почецима велике избегличке кризе, а затим видео Меморабилиа (2019), који је исте године добио награду за најбољи експериментални рад, са „Западне Вирџиније Планинарски фестивал“, фестивал кратког филма у САД, изабран је за учешће на још два велика фестивала, Бијеналу у Фиренци и фестивалу у Јужној Кореји. У споту се појављује балерина Саша Ефтимова, а музику потписује свјетски познати композитор Марио Батковић из Бањалуке. Анимације у филму су изведене из уметникових слика. Кирил Шентевски је сниматељ спота. Звучни ефекти, који доприносе целокупном наративу, говоре о њеној индивидуалној поезији, која, сама по себи, оставља снажан чулни утисак. Балаћ ослобађа објекат од својих слика у „коцки”, у којој је појединац слободнији него што је у отвореном свету, у свету у коме би предмет могао да се држи слободе. ДаклеБалаћ ослобађа објекат од својих слика у „коцки”, у којој је појединац слободнији него што је у отвореном свету, у свету у коме би предмет могао да се држи слободе. Нуди двосмерни процес хватања – који сам осликава сопствене контуре личне путање, то је пут симболичке слободе и постојања, свеприсутности која опстаје у замишљеном свету слободе (Натали Р. Павлеска)
Већ следеће године појављује се филм „Заглављени заједно” (2020), који је изабран на португалском филмском фестивалу „Анарцхи Филм Фестивал”, који окупља најбоље филмове талената из целог света и представља их међународној публици. . Филм је премијерно приказан на још два филмска фестивала, "Фаце Филм Онлине Филм Фестивал", чији се филмски програм представља у три европска града: Брадфорду, Лисабону и Манчестеру. Балаћ у овом делу ствара другачију причу, која отвара многа друштвена питања, наглашавајући миграције, кретање, путовања, значење породице и дома приказаног кроз друштвену призму. Видео преноси озбиљну поруку на међународном плану, осећајући свест о људским судбинама из различитих земаља, који тражећи бољи живот и сопствени заклон остају заглављени у времену и простору. Директор фотографије филма "Заглављени заједно" је Кирил Шентевски, осветљење Мартин Димитријев, асистент камере Сергеј Сарчевски.
Видео "Следећа генерација" (2022) наглашава телесност садржаја, а његова материјална природа је управо у антрополошком одредишту онога што се подразумева под елементом друштвеног ткива, само образовање као систем вредности и систем разлика (Наталие Р. Павлеска) . За видео пројекат Балаћ је освојила Гран при на 20. „Зимском салону“ (2024), који традиционално организује Друштво ликовних уметника Македоније. Иза одлуке стоји кустос „Зимског салона” Оксана Карповец из Украјине, која је за ово јубиларно издање поставила тему „Интимност и међусобна повезаност”. „Овај пројекат, који је још једна снажна критика стварности, која поставља питање суштине стварности у дигиталном свету, обилује наглашеном симболиком хаотичног света кроз говор у првом лицу очима детета, умноженог, клонираног. , затворених очију у позадинској хаотичној мрежи веза, Меклуанов шум информација, црно-бела дуалност, пикселизација, откуцаји срца...“ (Маја Чанкуловска),
Видео инсталација „Укрштени знаци“ (2023) заснована је на уметничкој позадини Балаћевих слика и анимацији и визуелним ефектима Николе Дрвошанова. Филм је од огромног броја пријављених радова одабрао стручни жири у оквиру 13. међународног фестивала видео уметности „Магмарт“ из Напуља, Италија. На овај начин, овај седмоминутни филм, заједно са још 31 сродним радом, постао је саставни део сталне збирке ЦАМ музеја и „Магмарт“, међународног фестивала видео уметности на коме учествује више од 1.400 уметника из преко 80 различитих земаља. света учествовао протеклих година. На граници и на прелазу са сликарства на ангажовани документарни филм, али и на уметничку видео уметност, може се тумачити последње Балаћево остварење, филм „Укрштени знаци”, дело које је у директној креативној и маштовитој вези са њеним претходним документарним филмом. и достигнућа видео уметности. „Овај филм отвара и много интригантније питање везано за однос уметности и стварности, наиме, шта се дешава када се оствари укрштање брзине и убрзања света – са узвишеношћу и спорошћу уметности и видео уметности? Ивица Јепаровски).
Филм „Луцидни снови“ (2024), који је најновији, представља кулминацију или сублимацију свеукупног ангажовања уметнице у области видео уметности и њене активне улоге у истраживању области нових медија (инсталације, експериментални, документарни филмови). , видео арт...).Анимацију и монтажу ради млади Емил Пацзковски, са којим су раније сарађивали, а музику за овај спот ради са познатим холандским музичарем Рутгером Зуидервелтом.
***
Тања Балаћ (р. 1968, Скопље), 1991. дипломирала је на Факултету ликовних уметности у Скопљу, одсек сликарство. Трасајући свој уметнички и професионални пут кроз године, 2008. године магистрирао је на Факултету ликовних уметности у Скопљу, на одсеку за сликарство. Чланица је Друштва ликовних уметника Македоније (ДЛУМ) од 1996. године, ау периоду од 2006-2013. године била је његова председница.
Међу бројним стручним посетама ван граница Македоније, остварила је студијску посету Паризу 2003. године. Своје професионално и уметничко искуство стално обогаћује радним и студијским боравцима у иностранству, учешћем на међународним фестивалима и изложбама, за које је добио више награда и признања. Поред сликарства, у последњој деценији истражује и област нових медија, укључујући инсталацију, експериментални филм и видео уметност. Одржала је неколико самосталних изложби: Прошле године је изложба Дисплацед представљена у Савету Европе у Стразбуру, „Просторне удаљености“ 2020. у Галерији Амбасаде Македоније у Бечу, „Невидљива експозиција” у Галерији „Прогрес” у Београду 2019. године, „1800К” са Омером Калесијем у Галерији Македонске амбасаде у Паризу 2017. године, „Црвена земља”, „Рођење нације“ – пројекције експерименталних филмова и изложба фотографија у Галерији ОКК – Берлин, Немачка, исте 2013. године. "Просторне дистанце" у галерији "Љубљански град" у Љубљани, као и многе друге самосталне изложбе у Истанбулу, Берлину, Софији, Темишвару, Малмеу, Марибору, Загребу, Дубровнику, Москви, Паризу...
Учествовала је на бројним групним изложбама, у Македонији и иностранству: Француској, САД, Пољској, Хрватској, Бугарској, Србији, Русији, Шведској... Такође, њени експериментални филмови изазивају велико интересовање међународне јавности. Неки од њих су освојили међународне награде попут 4. награде за експериментални филм на Бијеналу у Фиренци за филм „Меморабилиа“ 2019. године, исте године и 1. награде на Филмском фестивалу у Западној Вирџинији, САД; 2020. награду на "Анархи Филм Фестивалу" у Манчестеру, Велика Британија за филм ЗАГЛАВЉЕНИ ЗАЈЕДНО...
KINOTEKA.MK
.jpg )
