Апокалипсу бих, са друге стране, посматрао полазећи од евхаристијског искуства и слике будућег века. У том приступу, будући век означава пуноћу заједнице Бога и људи. Евхаристија омогућава да се та будућност већ сада искуси и антиципира: као сабрање, благодарење и учешће у животу који примамо од Бога. Зато однос садашњости и будућности овде има непосредан значај. Начин на који замишљамо коначно испуњење живота постаје мерило нашег садашњег односа према другоме.

Заједнички проблем ових књига тако можемо поставити прецизније: какав облик заједнице одговара човековом коначном назначењу? Инквизитор нуди јединство засновано на управљању људима; евхаристијска перспектива отвара питање заједнице у којој човек учествује као слободна личност. Кроз одабрана тумачења испитао бих како се тај однос између испуњења, слободе и заједнице развија у обе књиге.

Књигу Савремена читања Великог инквизитора, коју су приредили Давор Џалто и Данијела Марковић, представио бих полазећи од њихове намере да један изузетно тумачен текст Достојевског поново отворе за разговор. У предговору они истичу његову релевантност за питања слободе, власти, вере, политике и несигурности у савременом свету. Истовремено признају сложеност Браће Карамазових и неопходност да поему разумемо у ширем књижевном контексту.

Та два опредељења — отвореност за савремена читања и одговорност према контексту — одређују и питања која бих поставио овој књизи. Размотрио бих их на три повезана нивоа: методолошком, херменеутичком и антрополошко-теолошком.

На методолошком нивоу прво питање гласи: шта је тачно предмет ових читања? Да ли је то одељак романа, Иванова поема, Инквизиторов аргумент или фигура Инквизитора која се примењује на различите историјске и савремене појаве? Ти предмети су повезани, али њихово разликовање има последице по закључке које можемо извести.

Овде је значајна примедба професора Драгана Стојановића, компаратисте и проф. емеритуса, који, ослањањајући се на Леонида Гросмана каже да: издвајање „Великог инквизитора“ из целине Браће Карамазових може довести до губитка односа који одређују његово значење. Гросманово читање, наиме, враћа поему композицији романа и идејном развоју Достојевског. Приређивачи такође признају важност целине, иако поему бирају као средиште зборника (приређивачи у уводу прецизно наглашавају да је ово ,,прича у причи”).

Избор у вези са Причом о великом Инквизитору захтева да разликујемо усредсређивање на један одељак од његовог осамостаљивања. Поему говори Иван, у разговору са Аљошом; њој претходи „Буна“, а њено значење развија се у односу према другим гласовима и догађајима романа. Зато закључак о Инквизиторовом аргументу не можемо без додатног образложења претворити у закључак о Ивану, а још мање у непосредан став Достојевског.

У вези са методолошким контекстом можемо поменути нпр. Кантово разматрање граница наука у предговору Критике чистога ума. На примеру логике, Кант показује да научна строгост зависи од одређења предмета и поступка сазнања. Уношење психолошких, метафизичких или антрополошких питања у логику не представља само по себи њено проширење.

Тај логичко-епистемолошки захтев можемо узети као мерило при разматрању приступа у зборнику: шта сваки приступ испитује, шта прихвата као доказ и колики домет имају његови закључци? Нарочито је важно образложити прелазе између дисциплина. Књижевни поступак, психолошко објашњење и теолошки суд захтевају различите врсте поткрепљења. Њихово повезивање може бити плодно уколико су ти прелази јасни.

На херменеутичком нивоу питање је како се различита читања односе према тексту. Приређивачи наглашавају вишедимензионалност поеме, а садржај зборника показује распон могућих приступа. Неда Андрић нпр. разматра поему у односу на савремени мит о срећи; Јован Попов пак пореди Шигаљева и Великог инквизитора као два лица тоталитаризма. Кристијан Олах анализира тумачење у делу Николе Милошевића, а Атанасије Јевтић разматра личност човека код Достојевског. Здравко Јовановић испитује еклисијални институционализам, док Давор Џалто нуди анархистичко читање у контексту слободе људске личности. Предраг Драгутиновић разматра Инквизиторово „еванђеље“, Нина Крајник тему разоткрива из перспективе психоанализе кроз Лаканово читање Достојевског, док Милена Ђорђијевић пише о могућностима и границама политичког читања поеме.

На херменеутичком нивоу, разноврсност приступа у зборнику отвара питање мерила њихове оправданости. Ту је значајан Умберто Еко, који у Границама тумачења показује да отвореност текста за различита читања не подразумева неограничену слободу тумача. Предложено читање треба проверити према целини текста: оно мора образложити своја упоришта и узети у обзир места која му противрече. У случају ‘Великог инквизитора’, то значи испитати колико сваки приступ објашњава поему у њеном романескном контексту, а колико је користи као потврду унапред прихваћене тезе.

То нам даље омогућава да разликујемо тумачење текста од његове употребе за развијање сопствене тезе. Инквизиторова фигура може послужити за анализу савремених односа власти, али та примена захтева посебно образложење. Потребно је показати на чему поређење почива и где престаје да важи.

Сами приређивачи у предговору упозоравају на произвољност и на могућност да понуђена решења постану наративи којима се оправдавају структуре моћи. Тај опрез можемо применити и на читање њихове књиге. Разноврсност приступа добија вредност када омогућава поређење аргумената и преиспитивање претпоставки.

На антрополошко-теолошком нивоу поставио бих питање: какво схватање човека подразумева Инквизиторово исправљање Христовог дела? Инквизитор, наиме, полази од процене да човек не може да поднесе слободу која му је остављена и на тој процени заснива оправдање ауторитета који ће одлучивати уместо њега.

Његово обећање људима има улогу у том аргументу, али тежиште анализе остаје на односу између суда о човеку и права на управљање његовом савешћу. Из човекове слабости не следи само по себи да други сме да преузме његово одлучивање. Инквизитор мора да претпостави и да његово познавање људских потреба даје такво право.

Ту се отвара питање граница његовог знања о човеку. Да ли он човекову садашњу слабост узима као коначну истину о њему? Да ли могућност слободног одговора одбацује зато што се она не може обезбедити и контролисати? И шта у том случају значи његова тврдња да Христово дело треба исправити?

Христово присуство у поеми доводи тај суд у питање. Његов однос према Инквизитору омогућава да испитамо да ли се човек може разумети искључиво на основу процене његових потреба, страхова и досадашњег понашања. Тиме се отвара и теолошки проблем: какав значај за разумевање човека има његов однос према Христу и могућност одговора на тај однос?

Зборник различитим приступима омогућава да та питања размотримо из више праваца. Његову вредност видим у томе што читаоца подстиче да провери и Инквизиторове аргументе и аргументе његових тумача. Тако се остварује намера приређивача да поема буде повод за преиспитивање нашег постојања и односа у којима живимо.

Инквизиторов суд о човеку отвара питање да ли његове садашње слабости одређују и границе његових могућности. То питање води нас ка Савременим читањима Апокалипсе, где бих однос садашњег стања и коначног испуњења размотрио кроз есхатолошко-евхаристијско искуство заједнице. У том искуству будући век постаје мерило разумевања садашњег живота. Зато се сада питамо: како заједница у Евхаристији предокуша своје коначно испуњење и како језик Апокалипсе изражава тај однос садашњости и будућег века?

Полазиште налазимо у предговору приређивача, насловљеном „(Раз)откривање краја“. Они крећу од савремених криза, које поново подстичу интересовање за Апокалипсу. Међутим, њихово образложење отвара шири проблем: пророштво открива дубљи смисао догађаја, постављајући их у есхатолошку перспективу. Оно подразумева сусрет са Богом, примање откривења и његово саопштавање другима.

Тиме је назначен однос три ствари које бих издвојио у представљању књиге: искуства, језика и будућег века. Њихова повезаност омогућава нам да Апокалипсу читамо као текст који сведочи о начину на који ране хришћанске заједнице разумеју стварност у којој живе и стварност у којој очекују своје испуњење.

На методолошком нивоу најпре треба одредити какав текст имамо пред собом. Откривење је упућено конкретним црквеним заједницама. Његове визије имају библијско залеђе, а његов језик припада одређеном историјском и културном простору. Савремено читање зато захтева да разликујемо питања првих прималаца од питања која тексту постављамо данас.

Приређивачи ту разлику препознају када позивају на поновно читање Откривења и истовремено указују на његово присуство у савременој култури. Различити прилози у зборнику прате оба правца. Владан Таталовић разматра Откривење у библијском и историјском контексту; Горазд Коцијанчич испитује његову онтологију у призми ипостасне филозофије. Моња Јовић прати одјеке Новог Јерусалима у Замјатиновом роману Ми, а Кристијан Олах апокалиптичке мотиве у Макартијевом Путу. Маргарет Баркер усредсређује се на завршетак Откривења, док Давор Џалто у прилогу „Ω и A“ повезује питања почетка, краја и испуњења творевине.

Та разноврсност омогућава да упоредимо тумачење библијског текста са истраживањем његових каснијих преображаја. Потребно је, притом, сачувати разлику између та два поступка. Присуство апокалиптичких слика у савременој књижевности показује како оне делују у новом контексту; разумевање њиховог првобитног смисла захтева повратак тексту и искуству његових прималаца.

На језичком и херменеутичком нивоу поставља се питање: како визије, символи и химне упућују на стварност о којој Откривење говори? Приређивачи наглашавају да откривењско искуство превазилази уобичајене могућности ума и језика. То, међутим, захтева прецизније испитивање начина на који језик ипак успева да га саопшти.

За разјашњење односа именовања и идентитета може нам послужити Саул Крипке. Његова анализа референције помаже да разликујемо онога на кога израз упућује од описа којима га представљамо. У Апокалипси Онај који је представљен као Јагње јесте исти распети и васкрсли Господ. Различите слике откривају различите аспекте Његовог дела, уз очување истог личног идентитета.

Крипкеову анализу овде користимо као појмовни ослонац: она помаже да поставимо питање на кога символ упућује. Питање шта тај символ открива захтева библијски и литургијски контекст. Слика Јагњета, на пример, изражава жртвени и пасхални смисао Христовог дела. Њено разумевање ослања се на предање и искуство заједнице којој је текст упућен.

Од језичког упућивања тако прелазимо ка искуству учешћа. Заједница у призорима Откривења препознаје Христа, али и смисао сопственог сабрања око Њега. Ту је значајан Јован Зизјулас, на чије дело Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у Епископу у прва три века зборник упућује у вези са визијом престола и Јагњета. У светлости његове евхаристијске еклисиологије, та визија открива есхатолошко назначење сабране Цркве: заједница у Евхаристији предокуша сабрање будућег века око истог распетог и васкрслог Христа.

Из ове перспективе, будући век има одређујући значај за садашњи идентитет Цркве. У Зизјуласовој евхаристијској еклисиологији, сабрање се разуме као икона есхатолошке заједнице: у Евхаристији оно већ учествује у животу чија се пуноћа тек очекује. Зато призори небеске литургије у Апокалипси откривају коначно назначење заједнице којој је текст упућен.

Потребно је, међутим, разликовати стварност тог учешћа од његовог коначног остварења. Из тврдње да заједница предокуша Царство не следи да њено затечено историјско стање у потпуности одговара Царству. Будући век остаје мерило према којем се процењују њени садашњи односи и поступци.

Такав смер читања има ослонац у предговору приређивача, који откривење повезују са сусретом, личношћу и есхатолошком истином света, као и у Џалтовом завршном разматрању преображене творевине. Он омогућава да питање значења апокалиптичких слика повежемо са питањем начина постојања који оне откривају.

Одатле се враћамо заједничком проблему обеју књига: какав је однос између суда о човековом садашњем стању и суда о његовим крајњим могућностима?

Инквизитор човекову слабост, страх и избегавање одговорности узима као основу за закључак да већина људи није способна за слободу. Тај закључак потом користи да оправда власт која ће одлучивати уместо њих. У његовом аргументу зато треба разликовати три корака: опис понашања, процену способности и оправдање власти. Сваки прелаз захтева посебно образложење. Чињеница да човек избегава слободно одлучивање не доказује да је за њега неспособан; чак ни ограниченост његових способности сама по себи не оправдава преузимање његове савести.

Есхатолошко-евхаристијско читање Апокалипсе уводи другачије мерило: садашњи живот човека и заједнице процењује се у односу према њиховом коначном испуњењу. То омогућава да затечене слабости разумемо без проглашавања тих слабости непроменљивим границама људског постојања.

Али и тај приступ има своју обавезу прецизности. Из евхаристијског учешћа у будућем веку не следи да је садашња заједница већ његово потпуно остварење. Разлика између иконе и пуноће, значајна за Зизјуласово разумевање Цркве, чува могућност критичког процењивања њеног историјског живота. Позивање на коначно назначење зато захтева преиспитивање садашњег поретка.

Ту видим и заједничку вредност ових зборника. Различити приступи омогућавају да проверимо како из читања текста настају тврдње о човеку и како се тим тврдњама образлажу одређени облици заједничког живота. Приређивачки позив на савремена читања тако постаје и позив на одговорност тумача: да покаже своје претпоставке, образложи закључке и остане отворен за оно у тексту што их доводи у питање.

Разговор бих зато отворио питањем: које претпоставке морамо прихватити да бисмо од описа онога што човек сада чини дошли до закључка о томе шта он може бити?

На том месту Инквизиторов аргумент показује своју пресудну слабост: садашње понашање претвара у коначну границу човекових могућности. Есхатолошка перспектива оспорава оправданост тог прелаза.

Опис човека може бити тачан, а ипак недовољан за закључак о његовом коначном назначењу.

 Отац Александар Ерић - изговорено у Центру Спона у Скопљу, октобра 2026. на Трибини: „Савремена читања Великог инквизитора и савремена читања Апокалипсе“