С тога је аутор по сили осећања одлучио да своје записе сабере у корице књиге. Сабере и која је пред нама. По много чему специфична књига. Он је свакако широког образовања, национално веома освешћен, добро васпитан на једној специфичној осетљивости за националну ствар. Живи у Скопљу, и он је вечерас са нама у одређеном смилсу у истој позицији као и Живојин Ракочевић. То су позиције из које се мало боље види проблематика о којој говоримо, човека који живи у мањинској групи. То је улога и дара и проклетства. Боље сагледавате одређени проблем. Постоји један пријатељ ове куће библиотеке у Краљеву, Ђорђе Нешић песник из Даља из Хрватске који је свом песничком рукопису дао наслов: Боље је бирти у мањини. 
Мени је драго што је ова књига изашла у издању Службеног гласника, нема бољег издавача за ову врству литературе, читао сам је у различитим фазама прављења рукописа, драго ми је што има промоције у Скопљу, Београду, Чачку, Новом Саду, Грачаници ево и у Краљеву.
Ако би смо говорили о жанровском оквиру у коме се простире садржај ове књиге у првом реду имамо карактеристику путописне литературе, али, путопис ако је добар, он се жанровски не може свести само на тај узани жанровски оквир, ово је путопис који осветљава прилике на једном простору историјске, културолошке, политичке, геостратешке...То одређује и језик којим је писан Запис. На моменте то језик есејистике, језик докумета или сведочанства, а са друге стране имамо и проблиске лепог лирског књижевног језика, што на посебан начин динамизује ову књигу, зато је и питка, писана за читаоица који не само да воли путопис него литературу која је хибридна. Лако схватљив, и производи садржајем доминантно осећање сете, носталгије и жала за оним што је изгибљено. Тема – Македонија; у том смислу као историјски простор који се одређује кроз појам Старе Србије. Срећемо га с почетком 19. века, први пут га је некако дефинисао Вук Караџић у свом Речнику 1852. нешто пре тога Илија Гарашанин у свом Начертанију. Код Вука не постоји географски оквир, али ми знамо да је то простор на ком се простирала Средњевековна српска држава, а који није био саставни део Кнежевине Србије.

Аутор помно са пуно концентрације једног земљописца, историчара, етнолога бележи древне српске трагове, он, оном појму с почетка појму заборава супротстваља такође кључне речи опозитно постављени томе: траг, звук, културно наслеђе, традиција, документ, сведочанство...Позива се на историјографске изворе доближава свести да говоримо о простору древне српске државе, средњевокевне Србије. На овом простору су историсјке престонице: Рас, Призрен, Скопље... Имамо Запис на самом крају о Светом Краљу Милутину, он говори о видиљивим и невидиљивим траговима који говоре о доминантном кардиналном важном српском присуству на простору данашњег Скопља. Некадашњи Душанов мост данас се назива камени из одређеног разлогаа. Прилико бугарске окупације 1942. имамо ископине с њихове стране монументалне ископине надомак старе Железничке станице, није се знало ништа о томе, или бар нема писаних трагова на том терену налазишта... Претпоставља се да су то могли бити једино остаци Душановог царског двора, чак Милутин и мало романтизовано појашњава да је то могао бити храм каквог замишљамо са слике Паје Јовановића. Ти трагови су или среушени или закопани. То је простор бројних утицаја и сукоба кроз време, посебно у балканским ратовима и првом светском рату. Сви споменички трагови и артефакти су упућивали на то да је то највеће право српског народа и државе. Ова књига обилује топонимима. И показују на ту врсту права, не на освајачко право, ми немао шта тамо да освајамо, већ оверавамо историјску истину. Колико смо се ми снашли у историјским околностима, с краја 19, и почетка 20. века, то је питање за политикологе, многе анегдотске ствари упућују на то да се нисмо баш најбоље боље снашли. 

Мало и метафизички, Станчић бележи да је то специфична вивисекција, врло незавидна позиција српске мањине која постаје невидљива. Имао сам част и задовољство љубазношћу самог Милутина да бидем део тог простора, српских средина у Старом Нагоричану, Кучевишту, Куманову, као писац за децу и видео сам услове, школе. Два су разлога тог стања, један је сигурно то што он то и помиње, нежна асимилација. Асимилација значи да сте функционално постали део друшта само ако сте се одрекли онога што јесте, и то је оно што се дешава. Она је подлија од ове афектиране асимилације. Други разлог је чињеница је матица близу, и то је оно што заварава, имате утисак да сте близу ватре. То је већи проблем него корист. 

Да се вратимо оном његовом књижевном дару по коме он успева да своје записе учини и лирским. Када одлази на та места, локације бројних војних меморијала, 35 како сам забележио, стање је лоше, делимично добро, ретко на неки меморијал који је у добром стању. То су неприступачни терени, физиниомија борби је учинила своје, али се заправо он среће са људима, то су топли разговори. Мени је упечатљив разговор са бака Милевом која је пореклом из источне Херцеговине, која живи сама, деца су јој негде по Европи, а она насљења у Валандовској околини, и када се обраћа знацима гостопримљивости проговара оним тоном добродошлице из ње проговра ијекавски. Што је дивна метафора, једног великог простора који је језиком и свим спефивичностима, варијететима који је неким плетивом повезан, и историјски и на сваки други начин удаљен, неком врстом несреће, која за нас постаје метафизичка. И то је што срећемо у овој књизи та фина туга. Ту се Милутин показао и као добар приповедач, носи тај лирски дискурс и разбија на моменте тај крут фактогравски наратив. Уноисећи топле приче људи тамошњег човека са југа.

Говор Дејана Алексића на промоцији Записа из Македоније у Народној библиотеци Стефан Првовенчани у Краљеву