О томе је писао чак и дописник лондонског „Дејли телеграфа” 1913. године.  Он је забележио разговор са једним Црногорцем који је као рањеник лежао у болници у Београду.

– Србијанци се добро бију, умиру мушки. А како и не би када су они исти Срби као и ми. Али, код њих има много ствари које нису за нас, причао је рањени Ђетић.

– Траже нам да салутирамо, да стојимо мирно. Построје нас официри и кажу мом другу он је први у врсти, ја да будем други. Ја му кажем да ми ни ђед није био други па нећу ни ја. Ја му велим да сам дошао да се бијем а не да ме овде срамоте пред другима, забележио је дописник Дејли телеграфа.

Када су српски официри схватили у чему је проблем, више нису тражили од Црногораца да се постројавају „по немачки”. Али ни ту није био крај неразумевању. Један официр је донео „рижу, кртолу и месо” и поручио савезницима из Црне Горе да скувају себи оброк.

– Ми дођосмо да се бијемо а не да кувамо. Никоме ми нећемо кувати. То је за женетине. Кувај ти сам ако хоћеш, ни нећемо.

Српска војска је тај проблем решила тако што је довела куваре Србијанце да спреме храну за Црногорце. Тако је забележено у извештају из Београда у августу 1913. године.

ПОЛИТИКА