Усправно постављена женска статуета (нешто више од метра висине), руку узнесених ка Небу, беше на постаменту отвореног полумесеца који непрестано повезиваше наднебесје и земни свет. Архетипска структура овог отвореног круга наговештавала је коначност као неизбежну претпоставку мишљења у философији о вечности људских дела. Тај круг негује свој зачетак и свој крај, за разлику од другог архетипског књижевног круга – круга Милоша Црњанског, Аничиног пријатеља, који је затворен, бескрајно плав и у чијем сјају се огледа звезда. Последњи акт Анице Савић Ребац – планирање заједничке гробнице за њу и Хасана и њена жеља да и након смрти буду Једно – дубоко сведочи о њеном схватању људске егзистенције као непрекидне синтезе живота и смрти. Гробница коју је за живота осмислила није само простор, већ симбол вечне Љубави, архетипски приказ живота који се враћа свом зачетку. Скулптура у бронзи, изливена по Аничиној жељи и нацрту архитекте Дејана Настића, од академског вајара Милана Јовановића, носи дубоко философско значење. Статуета жене која уздиже руке ка Небу, у отвореном кругу полумесеца, не само да симболизује Вечност, већ и спаја земљу и Небо, живот и смрт, људско и божанско – у потпуном складу са њеном философијом о Лепоти и чежњи за Љубављу као централним принципом свега што постоји. Аничин живот и смрт откривају дубоко људско стремљење ка хармонији и потпуности, где Љубав заузима централно место. Њена уверења и последњи поступци сведоче о животној концепцији у којој је Љубав – у свом највишем облику – једино осећање које одржава смисао живота, а истовремено припрема Душу за прелазак у Вечност. Тако Аница Савић Ребац, иако дубоко озлеђена политичким и друштвеним околностима свог времена, доказује да су историја и философија њене Љубави истински вечни – уломци сновиђења који надмашују материјални свет, лични, интимни и духовни.