Овде је реч о десет монографија у једној, каже Миливоје Павловић о својој по много чему особеној  књизи „Десет портрета и десет разговора” која је управо објављена у издању Службеног гласника. Ово обимно и мултимедијално издање обухвата живот и дело десет писаца који су оставили значајан траг у нашој куклтури: Меше Селимовића, Милоша Црњанског, Данила Киша, Добрице Ћосића, Бранка Ћопића, Родољуба Чолаковића, Скендера  Куленовића, Душана Матића, Драгише Витошевића и Мирољуба Тодоровића.

Аутор књиге их представља кроз портрете и тумачење њихове поетике, затим посредством интервјуа које је радио с њима  и, што је иновација, имамо прилике да чујемо и њихове гласове. Наиме, књига је обогаћена и звучном димензијом: у техници кју-ар кода, једноставног за коришћење уз помоћ мобилног телефона. Дати су звучни фрагменти  у којима на пример Меша Селимовић чита делове из романа „Дервиш и смрт”, Киш, Ћопић и Матић евоцирају успомене из невеселог детињства, Тодоровић казује о сарадњи са Марином Абрамовић и Оскаром Давичом, а Куленовић и  Црњански говоре своје поеме...

„Иако љубазан у комуникацији с новинарима и културном јавношћу, показивао је нерасположење, па и  одбојност према јавној демонстрацији личног става. У више наврата, на тражење новинара да о свом животу и својој поетици сведочи кроз интервју, бранио се говорећи како се сви одговори налазе у већ написаним страницама – да је дело најбољи тумач писца, а не обрнуто”, пише Павловић.

А управо су интервјуи, уз уважавање ауторовог тумачења дела ових писаца и изношења живописних детаља из њихових живота, најзанимљивији део ове књиге. Павловић сликовито дочарава како је до тих интервјуа дошло, па тако читамо да је још као студент књижевности дежурао  пред зградом Српске књижевне задруге не би ли срео Мешу Селимовића који је тог дана долазио на седницу Главног одбора СКЗ-а. Чекање се исплатило јер кад је писац романа „Дервиш и смрт” наишао, а Павловић му пришао и замолио га за интервју, Селимовић је без двоумљења прихватио и заказао му састанак истог дана у 17 сати када је и настао интервју који се може прочитати у овој књизи.

Књига доноси и три интервјуа са Добрицом Ћосићем, од којих је један, онај први, ексклузивно први пут објављен. Реч је о разговору који 1971. године, према Павловићевим речима, није објављен у новинама због тадашњег политичког обрачуна са Српском књижевном  задругом и Ћосићем као њеним председником. У том веома занимљивом интервјуу, осим о књижевности („Свака цивилизација има и имаће свој шунд... Тај шунд сам по себи не угрожава добру књигу него истиче потребу за њом...”), Добрица Ћосић говори и о томе да је он за критику свега постојећег, да је слобода „најскупља неопходност”, да бисмо „имали много разлога за потиштеност ако не би постојао и трајао бунт младих”...

Његове речи тада изговорене и данас звуче актуелно, па стога не чуди што је и сам писац, када му је Миливоје Павловић, много година касније, показао тај необјављени интервју и питао га да ли би дао нове, паралелне одговоре, рекао да апсолутно ништа не би додавао.

И код интервјуа са Црњанским, који је иначе објављен у „Нину” након што је писац добио Нинову награду за „Роман о Лондону”, Павловић је у овој књишкој верзији вратио један одговор што га је сам Црњански тада избацио приликом ауторизације, а у којем је говорио о Андрићу и Крлежи.

Низом детаља који интервју приближавају књижевној репортажи дочарана је атмосфера у којој се Милош Црњански, после дугогодишњег изгнанства, враћа матици изговоривши (1965) на Коларчевом универзитету реченицу:„Овде сам пре 32 године последњи пут говорио, па да наставимо...”

Ови интервјуи рађени су у времену у коме је књижевност била важна, каже Павловић који је почео као новинар културних рубрика многих листова и радија, а касније се бавио и јавним пословима у култури и информисању (у два мандата је био министар за информације у Влади Србије, потом седам година директор Радио Београда).

– Био сам савременик и повремени саговорник неких великих српских и југословенских писаца и ту привилегију сам искористио за вођење интервјуа с њима. Нису сви ти разговори подједнако успели, али не кријем да су у некима од њих казане велике, последње, готово тестаментарне речи – додаје аутор о овој својој, иначе 16. по реду,  књизи која је,  према његовима речима, настајала пола века.

„Збогом, лијепи и страшни животе”

Књига „Десет портрета и десет разговора” је илустрована фотографијама, деловима из личних дневника, из преписке и другим сведочанствима попут, рецимо, факсимила предсмртне поруке Бранка Ћопића која почиње реченицом:„Сам је крив за своју смрт...” , а завршава се узвиком: „Збогом, лијепи и страшни животе”.

Миливоје Павловић каже да је до неких артефаката било тешко доћи и да је ваљало савладати и ограничења ауторскоправне природе, те да је било лакше тамо где постоје задужбине попут оне са именом Бранка Ћопића и Милоша Црњанског. Конкретно, дозволу за коришћење грађе о Бранку Ћопићу, укључујући и звучне фрагменте, дала је Задужбина Б. Ћопића која је смештена у САНУ и о њој брине академија, а Павловић у изјави за наш лист истиче да га је, уз друге, љубазно примио и челник САНУ, академик Зоран Кнежевић, обезбедивши му потребне дозволе и охрабривши га да осетљиву грађу третира с пажњом која се подразумева кад је реч о великанима српске културе.

Кад је реч о звучним записима, они су власништво Радио Београда који их  је аутору књиге ставио на располагање без накнаде, али је он могао да их користи тек уз писану сагласност наследника ауторских права.

ПОЛИТИКА