Ренесансна личност кнеза Михаила Обреновића (1823–1868) интересантна је и савременим истраживачима наше историје, политике и уметности који тумачењима и анализама лика и дела најученијег српског владара 19. века могу приступити из различитих углова. Професорка српског језика Сања Живковић и историчар Предраг Илић, директорка и архивски саветник Историјског архива Шумадије у Крагујевцу одлучили су да нам кнеза Михаила приближе крозу богату и занимљиву историјску грађу која је похрањена у овој установи, али и кроз његов вишеструки ангажман на пољу културе и уметности. Њихова књига „Кнез Михаило кроз уметност и архив“ објављена је у оквиру манифестације „Дани кнеза Михаила“ коју је Крагујевац посветио једином српском владару рођеном у овом граду, пре равно два века.

Књига је подељена у два дела, од којих први тематизује просветитељски рад кнеза Михаила, док су у другом објављени оригинални историјски документи који су у Крагујевац стигли на необичан начин.

Средином прошлог века Историјски архив Шумадије је за ондашњих 54.000 динара откупио личну архиву извесне Ружице Савић из Београда, загонетне жене чији су преци били у блиској вези с кнезом Михаилом.

– У два наврата, 1957. и 1960. године Историјски архив Шумадије је од Ружице Савић откупио богату историјску грађу о српским владарима 19. века. Грађа садржи обиље важних докумената о Карађорђу, Милошу Обреновићу, кнезу Михаилу, кнезу Александру Карађорђевићу, краљу Милану, али и о Томи Вучићу Перишићу. Тако смо дошли и до два лична фонда, фонда Цветка Рајовића, министра унутрашњих послова Србије од 1840. до 1842, и фонда Антонија Орешковића, војног обавештајца и дипломате, блиског сарадника кнеза Михаила који је одржавао везу и са хрватским бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером. Ружица Савић, рођена Орешковић, потомак је Антонија Орешковића, али у уговору о откупу, осим цене, нема објашњења зашто своју личну архиву поклања баш Историјском архиву Шумадије – каже историчар Илић.

Добар део ове грађе односи се на кнеза Михаила, сина кнеза Милоша Обреновића који је 1818. године прогласио Крагујевац за прву престоницу модерне Србије.

– У књизи су предочена 33 архивска предмета о кнезу Михаилу, пет се односе на његову прву владавину од 1839. до 1842, а остатак је из времена његове друге владавине, тачније од повратка кнеза Милоша у Србију 1859. до атентата и убиства кнеза Михаила у Београду 1868. године. Први по старини је предмет из 1840, а реч је о писму руског изасланика Бутинова који кнеза Михаила обавештава да га је руски император одликовао орденом за заслуге Свете Ане Првог степена. Други важан предмет је такође из 1840, а у питању је писмо којим кнез Милош из Херештија у Румунији саветује свог сина како да влада, да слуша глас народа и да се не боји да ће му отац преотети престо. Сва документа о кнезу Михаилу објављена су у оригиналу, у редакцији савременог српског језика и са потребним преводима – наводи Илић.

Владавина кнеза Михаила у историји се дефинише као доба просветитељског апсолутизма – чврста рука, али и посвећеност културном напретку. Овај српски владар био је поклоник и покровитељ многих уметника и стваралац којима је и новчано помагао. Међу њима су Вук Караџић, Ђуро Даничић, Бранко Радичевић, архитекта Емилијан Јоксимовић, композитор Корнелије Станковић. Један од ретких пријатеља кнеза Михаила био је први српски фотограф Анастас Јовановић.

– У време кнеза Михаила постојале су две струје. Једна га је хвалила и уздизала, а друга неретко оштро критиковала. Ђура Јакшић га је глорификовао, као у посмртној песми „На гробу кнеза Михаила“, а Змај га је у песмама „Јутутунска народна химна“ и „Јутутунска јухахаха“ извргао руглу. И сам кнез се бавио поезијом. Званично, написао је три песме: „Што се боре мисли моје“, „Молитва“ и „Путник“, а аутор је и једног епитафа који нажалост није сачуван – подсећа професорка Живковић.

О политичком и културном ангажману кнеза Михаила писао је Слободан Јовановић, Душан Баранин је аутор његове романсиране биографије, али је овом српском владара највише простора посветила Светлана Велмар Јанковић, која је за роман „Бездно“ добила Нинову награду.

– О кнезу Михаилу се у 20. веку пише позитивно, а у 21. веку постоје и негативни наративи о његовој владавини, што се може видети у роману „Ветрови зла“ Бранислава Јанковића – наводи наша саговорница, која се у свом раду на књизи „Кнез Михаило кроз уметност и архив“ бавила и драмама које су написане о кнезу Михаилу, као што су „Кнез Михаило“ Светлане Велмар Јанковић, „Анастас“ Зорице Симовић, „Топчидерска катастрофа“ Оливере Пантовић и „Посмртна слава“ Ђорђа Малетића.

Књига Сање Живковић и Предрага Илића намењена је углавном стручној јавности, а читаоцима ће бити представљена данас у „Старој скупштини“ у Крагујевцу. Сутрадан, у организацији САНУ и Центра САНУ у Крагујевцу биће приређен научни скуп о кнезу Михаилу, а увече у хали „Шумадија сајма“ заказана је премијера филма „Што се боре мисли моје“ Милорада Милинковића. У оквиру манифестације „Дани кнеза Михаила“ у Народном музеју Шумадије у Крагујевцу отворена је изложба графика о династији Обреновић из збирке Народног музеја Србије под називом „Како памтимо владаре.“

Политика