07. мај 2010.    

Скрајнуто „од главног“ пута, у залеђини граничног појаса са Грчком, буквално на међи, село Селемлија, као да је „повучено“ иза саобраћајнице која од Ђевђелије води према Богданцима и Дојрану. Село вредних и часних Срба, у „јужној оази“, за немерника који први пут свраћа у сунчану долину на крајњем југу Македоније, „утопљено“ је у карактеристичан пејзаж ширег крајолика препознаљивог по виногорју, младим и старим насадима чокота чувених сорти, прошараних белинама непрегледних „пластеника“  са раним поврћем...

Још на први поглед прекрасног мајског пејсажа, рекло би се - како је ово село „заборављено“, а ту је, на неколико километара од тако фрекфентне саобраћајнице коридора 10, који води за Грчку, ту омах иза првих брежуљака...

Предусретљиви домаћин Драгољуб Цветковић, „у селу и шире“ познат као - „Лола“ и његова вредна домаћица Смиља, прави су водичи чак и за најнеупућеније. Уз разноврсно мезе и „лековиту“ лозовачу, онако из прве руке, нижу основне појединости о Селемлији. Као и сви остали сељани, и они порекло воде из - Србије.

„Ми смо из Криве Феје. Лола је рођен овде, али је, када је стасао за женидбу, мене пронашао у завичају својих предака. Узели смо се 1977. године. Изродили смо два сина. Старији Сашко је лекар у Ђевђелији, а млађи Златко, кувар који чека посао и помаже нам овде око домаћинства. Везани смо за имање, повртларство, гајимо и нешто стоке. Није лако. Тешка су искушења, посебно за младе, али довијамо се некако. Човек у животу мора стално да се бори. То увек понављамо и својој деци“, отресито објашњава Смиља.

Испред старе већ трошне куће, одмах иза нове, коју је подигао старији „Лолин“ брат Аца Цветковић одсељен у село Миравци, седи њихова мајка Станика. Рођена је,  каже, далеке 1924. а из Криве Феје, са југа Србије, у Селемлију на југ Македоније, стигла је 1954. „због удаје“. Уз извињење што није „баш дотерана за госте“, објашњава да су се доскора у селу сви држали неписаног правила од старина, да млади, кад им дође време да формирају своју породицу, животног сапутника траже искључиво ту, међу мештанима Србима, или, пак, у завичају својих предака у Србији - у околини Врања, Пирота, Лесковца...Сада се кажу, та правила полако напуштају.

„Тежак је живот сељака. Тешко је и данас, али све је ово „песма“ према ономе што смо ми морали да изгурамо. Родила сам деветоро деце, осморо живих, фала Богу, дочекала 44-ро унучића и праунучића...подсећа се баба Станика...

Њена три године млађа „друга“, комшиница Софка Ђошић из дворишта лепо уређеног домаћинства, са изразитим народним смислом за шалу, каже да су и њени преци овде на крајњи југ Македоније - „дошли да беру мед“, али, да ли је ко убрао и чемер, зависило је од „правила живота“. Софка је рођена у Селемлији, ту се удала и зато кроз шалу опомиње да њој нико не може рећи да је придошлица, или „доводак“...

У лепо уређеним двориштима са модерним кућама и домаћинствима која подсећају на оне у Србији, „старом завичају“, дуж просечених, али још увек неасфалтираних улица, на сваком кораку видљива је живахност вредних домаћина. Сви су са шареноликим „домаћинлуком“ карактеристичним за ово поднебље. Уз традициоанлне насаде разноврсног поврћа и воћа, срећете и аутохтоне типичне медитаранске врсте, попут нара (калинке), смокве, маслине, мандарине, лимуна... Људи се баве повртларством, виноградарством, сточарством...“Млади се домогну и неког посла са стране, у Ђевђелији, али и даље... то је нормално и неминовно, а ми држимо ово од старина“, кажу сељани.

Дуле Савић, власник једне од две продавница, поново, уз обавезну чашицу лозоваче сада из „његовог подрума“, објашњава да млади перспективу принудно траже „изван села“.

„Моји су се у ратним околностима одавде сељакали, повлачили се на север, одлазили и на Космет, у Витину, па се опет враћали. Као и двадесетих, и после тога, заустављали су се ту на корак од границе са Грчком. Запело им је за око ово плодно земљиште. И, тако гледано, били су у праву, добра је ова земља, поднебље где рађају рајски плодови. А, ко зна, да су били мало одважнији, знатижељнији, можда би стигли и до обала Егеја. Ето, где је то, такорећи, ту омах иза међе, мало јужније. Но, тако је то, судбина нам је скриојила путање, и ми сада трошимо један њен део. Мени је то оставио отац Милан, другима њихови стари“, каже Савић.

Ђурђевданско славље вредних сељана у Селемлији, као својеврсној оази Срба, ту на крајњем југу Македоније, буквално на међи са Грчком, као и толико година уназад, и јуче су, „у славу села Светом Ђорђу“, припремљене богате трпезе у сваком дому. Без изузетка и код богатијих и оних сиромашнијих. Но, поред тог породичног славља, по традицији, сви сељани на Ђурђевдан су се окупили и око заједничке богате трпезе, крај старе крушке записа у центру села. Село са око 300 душа из 70-так домаћинстава, искључиво Срба – нема цркву. Одужена, готово хронична, духовна запуштеност проблем је коју нико не крије, али и томе и нерадо говори.

На растанку, сви међутим, позивају на поновно виђење „у свако време, ако не пре, а оно опет - најбоље за следећи Ђурђевдан“.

Обећања

Селемлија територијално припада општини Богданци, чији је градоначелник, ветеринар Ристо Ичков, „београдски ђак“. Дипломирао је на Ветеринарском факултету у Београду. Сељанима обећава да ће упркос великим тешкоћама, локална самоуправа смоћи снаге да и у Селемлији побољша комуналну инфраструктуру и изгради – цркву.

„Знам да се овде људи више везују за реч него за писани документ и зато морамо настојати да преузета обећања заједнички испунимо. Мислим да ћемо успети да помогнемо да вредни мештани Селемлије коначно добију своју богомољу“, каже Ичков.

Здравље

Шармантна Вилма Савић, дежурна медицинска сестра у лепо уређеној сеоској амбуланти, где лекар долази три пута седмично,  каже да „све боље упознаје добре људе у Селемлији“.

„Удајом у Савиће и радом у амбуланти, открила сам многе врлине ових вредних, здравих људи који одолевају многим изазовима савременог живота. Сваки долазак у амбуланту било старијих пацијената, било деце доприноси зближавању које је просто незамисливо у медицинским установама већих, посебно градских средина“, каже Вилма Савић.

Кумови

Санда и Спасе Тасевски из Скопља су срођени као кумови готово са свима у Селемлији. Годинама су најискренији и најоданији пријатељи Србима из Селемлије у добру и злу.

- Ми смо као некаква филијала Селемлије у Скопљу. Ту смо да помогнемо младима када се уписују у школе и на факултете, када неко треба да путује негде на север у Србију и даље, када је неком тешко, када је болестан, побринемо се за свакога...Зато смо годинама већ буквално са свима у селу род рођени, сликовито објашњава присност Санда Тасевска.