Почело је од касета које сам пронашла током другог дугог „затварања” у куће, за време пандемије вируса.корона. Мале сцене, на њима смо моје сестре и ја, снимале после „сирена” за ваздушну опасност за време НАТО бомбардовања наше земље 1999. године. Желела сам да направим филм што ће деловати као да је снимљен на једну касету коју налазите 25 година касније, рекла је новинарима тоном као да се правда млада редитељка Емилија Гашић после приказивања филма „78 дана” који је апсолутни победник Фестивала европског филма „Палић”.
Није ни слутила да ће неколико тренутака касније жири фестивала „Златни торањ Палића” доделити њеном филму, још мање да ће добити и награду за најбоље остварење од публике чији су се аплаузи и усклици бодрења орили на Великој тераси и пред бином на свечаној додели.
Глумачка екипа филма окружила је редитељку скачући од радости, тим већој што је ово први домаћи филм који је победио откако је „Палић” постао фестивал европског филма. Филм који бележи одрастање три сестре и дане бомбардовања у малом месту у Србији је Емилијино прво дугометражно остварење. Завршила је филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду и мастер на њујоршком универзитету Тиш, школи уметности са фокусом на камери.
Како сте се одважили да ваш првенац буде играни филм режиран као документарни? Да ли сте ви и писац сценарија?
Мој документаристички приступ управо потиче из технологије којом смо били окружени деведесетих година прошлог века. Те касете и камере обележиле су период којег се сећамо по ВХС-у или Хи-8 формату. Дефинитивно је, ипак, кренуло од мог личног осећаја. За време бомбардовања имала сам седам и по година. Кад год бих касније долазила у кућу у којој сам одрасла, видела бих у ћошку те касете. Увек сам размишљала како да их искористим. Током пандемије сам открила снимке из времена бомбардовања које сам већ заборавила и схватила да треба да направим филм о одрастању у сурово време. Пишући сценарио направила сам анонимни виртуелни лексикон и око двеста особа је са мном поделило искуство из дана бомбардовања. Желела сам да укључим у причу децу, тинејџере, адолесценте и одрасле јер је то време створило заједничку атмосферу страха и узбуђења, али и заједништва.
У публици већина се са осећањем горчине подсетила на те дане, а инострани гости рекли су да су се потресли. Како се осећате после тога и да ли сте очекивали признање и то двоструко?
Ово је била домаћа премијера филма. Приказивали смо га у иностранству и било ми је логично да ми после филма прилазе наши људи које је филм дирнуо, али сада није било лако седети на пуној палићкој летњој позорници, међу људима који су углавном проживели овде тај период. Била сам нервозна, али ме је смирило то када сам видела како сцене хумора овде изазивају јаке реакције, док је у трагичним и емотивним тренуцима тишина била таква да се само комарац чуо. Искрено, ипак, нисам очекивала на свом почетку награде и то на фестивалу на ком су се такмичили велики филмови европске кинематографије. Јако сам поносна на глумачку екипу и на филм којим смо остварили контакт са публиком.
Можете ли да нам откријете где сте снимали филм, у ком само по говору може да се назре подручје средње Србије и колико је то трајало? Да ли има и документарних делова, како публика мисли?
Снимали смо га у кући мојих бабе и деде на подручју Врњачке Бање. Њихова кућа са каменим зидовима и малим прозорима остала је за нас као мали музеј. Могла сам да оживим атмосферу у којој се чека да ли се отац враћа са ратишта, а у међувремену падне греда на девојчицу... У њој сам снимала и студентски филм „Чекање”. Рођена сам, иначе, у Краљеву, а живим данас између Њујорка, Београда и Врњачке Бање којој се радо враћам. Радили смо са камерама из деведесетих које су мале и лако преносиве, значи без тешке опреме и могли смо да уперимо камеру у било ком правцу. То ми је омогућило да је некада уступим и самим глумцима, пошто је све приказано из њихове перспективе. Снимали смо 20 дана 2022. године. Било је сјајно, само је честа киша „мењала” распоред. Иначе, цео филм је режиран тако да нисмо користили ништа од архивског материјала, осим вести са телевизије.
Како сте бирали глумце, да ли су они најмлађи у филму због аутентичног говора или су то деца из неке од школа глуме?
Кастинг је трајао више од годину дана у више места око Бање. Тражила сам девојке и девојчице које личе и слично причају. Све три девојчице које играју сестре имају искуства са глумом, али им је ово први филм. За споредне улоге одабрала сам децу из комшилука. Од професионалаца, поред Јелене Ђокић и Горана Богдана, који играју родитеље, у филму су још само Павле Чемерикић, Биљана Константиновић и Миле Цвијовић.
Када и како сте почели да се интересујете за рад на филму и какви су вам сада, после великог признања, планови?
Филм је почео да ме интересује када сам као десетогодишњакиња гледала „Господара прстенова”. Деловало ми је као да је Питер Џексон из моје главе извукао сцену када се Фродо и хобити крију испод дрвета док Црни јахач тражи Саурнов прстен. У документарцима о снимању, видела сам да је филм велика породица, што ме је заувек њему окренуло. Поред писања и режије, радим и као директор фотографије, јер када снимам за друге откривам и како други режирају. Моје признање је подстицај младим уметницима. Тренутно, радим на две нове приче паралелно, а у међувремену стално одем на сајт „Доместика” и пратим најразличитије креативне курсеве. Стварање је дефинитивно мој пут.
Јелена Ђокић: Сигурна лука девојчицама
– Ауторски приступ ме је одмах као искусну глумицу разоружао и трудила сам се да ништа не покварим у сценама са девојчицама које нису школоване глумице. Изазов за глумца је радити у условима у којима девојчице некада и нису знале да је камера укључена. У лику мајке те деце у одрастању и у пубертету, трудила сам се да будем тиха и сигурна лука, да оне знају да сам „јастук” на који увек могу да наслоне забринуту главу – каже глумица јелена Ђокић за „Политику”.
