Признање, додељено 29. пут, лауреату је свечано уручио проф. др Јован Филиповић, председник Скупштине Задужбинског друштва, „за аутентичан и иновативан лирски израз савременог родољубља, које је дубоком рефлексивношћу, иронијом, хумором, гротеском и сатиром свакад лишено површности, патетике и илузија, по чему је достојан следбеник славног узора песника буне“, а одлуку о награди донео је жири у саставу – академик Матија Бећковић (председник) и чланови академик Милосав Тешић, Драган Лакићевић, др Драган Хамовић и др Иван Златковић.

– Филипу Вишњићу почео сам да се одазивам још пре 40 година, циклусом „Црно руно” и песмом „Ћоро из Грка”. Ћоро, јер верујем да су је сваки песник помало ћоро, да ћорета и иде странпутицом, јер нема утабаног пута ако мисли да створи нешто ново. Филипу Вишњићу Бог је дао неко унутрашње „треће око” којим је видео дубоко у прошлост, прозорљиво у будућност и зато је његова слика буне уверљивија него иједно друго сведочанство тог времена – изјавио је славодобитник Гојко Ђого.

О књизи је говорио проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ и аутор поговора.

– Само онај који је гледао „трећим оком” могао је назирати да ће се поезија, која је одвела песника на робију, позлатити у тамници и самици, и преобразити се, заједно са тамничком поезијом у књизи „Црно руно” – најбољом тамничком поезијом коју знамо у другој половини 20. века, у светским размерама – у најнеобичнију патриотску поезију коју имамо. Он је иновирао српску родољубиву поезију и представе о њој, променио и проширио сензибилитет и тематско поље, учинивши је рефлексивном и дубоком, уградивши у њу мит, свест о историји и традицији и о личном и колективном идентитету – казао је Делић.

Гојко Ђого (1940) пише поезију, есеје, књижевнотеоријске и критичке текстове. Објавио је књиге песама: „Туга пингвина” (1967), „Модрица” (1974), „Кукута” (1977), „Вунена времена” (1981), „Изабране и нове песме” (1986), „Црно руно” (2002), „Вунена времена са Оптужницом и Одбраном на суду” (2005), „Песме” (2006), „Кукутин врт”, „Изабране и нове песме (2009), „Вунена времена, процес и коментари” 1–2 (2011), „Грана од облака, изабране и нове песме” (2014), „Клупко” (2018), „Пут за Хум” (2022) и књиге есеја: „Одбрана поезије” (2006), „Есеји” (2006), „Попудбина„ (2006), „Поезија као апокриф” (2008), „Пут уз пут” (2017) и „Земљани пут” (2020). Завод за уџбенике и наставна средства из Српског Источног Сарајева објавио је 2006. године Дела Гојка Ђога у четири књиге. Песме и есеји преведени су му на петнаестак језика. Добитник је бројних књижевних награда и редовни је члан Академије наука и уметности Републике Српске.