Под окриљем ноћи, 28/29. августа ове године, у центру Сарајева, у строгој конспирацији, радници комуналног предузећа поставили су статуу краља Твртка Првог Котроманића. У медијској сенци остала је инсталација друге Тврткове статуе, у Високом, тридесетак километара од Сарајева, 22. јуна ове године, где је говор одржао Јасмин Имамовић, који је као градоначелник Тузле још 2012. године поставио Твртков споменик у овом граду.

Са историјске тачке гледишта може се рећи да опет врцају вреле капи из кипућег босанског лонца. За политичку манипулацију историографијом средњи век је згодно раздобље, како због недостатка поузданих извора за неке кључне догађаје, тако и због несамерљивости средњовековног поимања религије, етноса и државе са модерном перцепцијом и нововековним идеологемама.

Твртко, босански бан (1353–1377) и краљ (1377–1391), потиче из династије Котроманића која је владала од 1233. па до пада Босне под турску власт, 1463. Мајка му је била Јелена Шубић из хрватске великашке породице. Унук је Јелисавете Немањић, ћерке краља Драгутина Немањића.

Велика је збрка владала међу историчарима по питању Твртковог религиозног статуса. Српски историчар Миодраг Ал. Пурковић („Авињонске папе и српске земље”, 1934) наводи да су Твртка идентификовали као православца западњачки и хрватски историчари: Фарлати, Гебхард, Шимек и Рачки, а калуђер Иларион Руварац изричито је тврдио да је Твртко био католик, што су прихватили Ф. Шишић, В. Ћоровић, М. Филиповић и Михаило Ј. Динић. Према једном писму папе Урбана Петог, на које указује Пурковић, Твртко је „јеретик” (богумил, кутугер, или „босански крстјанин”).

За Твртка, као и остале босанске лидере, религија је била инструмент и полуга која служи „државном разлогу”. Треба имати у виду да је Угарска, по одобрењу папе, у 4. деценији 13. века, водила „крсташки рат” против Босне, под изговором борбе против „јеретика”. Због Цркве босанске (богумила) Босна је била на удару са свих страна, па су босански владари играли игру мимикрије.

Илустративан пример је одговор цариградског патријарха Генадија Сколариоса (око 1455) монасима на Синају који су га питали могу ли примати дарове од војводе Стефана Вукчића Косаче, господара Хума, и молити за њега (према Аугустину Павловићу у: Croatica christiana Periodica, бр. 25, Загреб 1990). Сколариос им пише:

– Што се тиче бискупа Босне, он је православац јер је Србин (у фусноти А. Павловић каже: „Ријеч је о милешевском митрополиту Давиду (умро 1466). Милешево је био освојио краљ Твртко 1375”). А онај самовладар (Косача, оп. аут.) нипошто се (вањштином) не разликује од кутугера, из страха за власт и служећи се ’економијом’ (маскирајући се, оп. аут.), да би помоћу таквог покривала друге привукао сурадњи с епископом...

Индикација за верску слику Босне, четири године пре Твртковог крунисања, свакако је један допис папе Грегора Једанаестог (3. фебруара 1373) у којем римски првосвештеник каже да су „готово сви становници” Босне „шизматици, јеретици” осим оних које су преобратили фрањевци (Codex diplomaticus 14, стр. 494. ЈАЗУ, Загреб, 1916).

И онда долазимо до др Џенана Даутовића, хисторика из БиХ који, после монтаже сарајевског бронзаног Твртка, тврди да се српска православна црква „повлачила” пред Твртковим прекодринским освајањима, па се, конструише Даутовић, повукла и из манастира Милешеве, што је његов прилог теореми да Твртко није могао бити крунисан на гробу Светог Саве односно уопште у Србији (портал РСЕ, 30, август 2023).

Даутовић негира и српски етнички карактер средњевековне Босне „канцелујући” Порфирогенитов спис (око 950. г.) који Босну помиње као саставни део Србије која тада граничи са Хрватском код „Цетине и Ливна”.

Споменућемо још неколико изворних докумената нотираних у књизи Василија Ђерића (О српском имену... 1914): две папске релације дубровачкој цркви, из 1188. и 1227. у којима се спомиње „српска држава то јест Босна” (regnum Servilie, quod est Bosna), две повеље Дубровнику босанског бана Матеја Нинослава из 1240. и 1249. у којима он становнике Босне назива „Србљима” и цитат византијског историописца Јована Кинама датиран око 1180. године, где помиње реку Дрину која „Босну раставља од остале српске земље”.

Место крунисања је манипулативна контроверза око Твртка. Први податак доноси Мавро Орбини (Краљевство Словена, 1601) који тврди да је Твртка крунисао „један српски митрополит у манастиру Милешеви на гробу Светог Саве”, како преноси Константин Јиречек (Историја Срба 1, 1984) додајући: „По свој прилици, крунисан је старом круном Стефана Првовенчаног”.

Сима Ћирковић (Историја средњовековне босанске државе, 1964) каже да је „крунисање обављено у јесен, највероватније на Митровдан (26. октобра 1377) у ’српској земљи’, можда у манастиру Милешева, месту особитог култа Светог Саве”. Ћирковић напомиње да је Твртко, поред краљевске титуле, узео и име Стефан које је у Србији имало државно-симболичко значење: „То име су узимали и сви доцнији босански краљеви у својим службеним актима. Последњи, који се иначе звао Стефан називао се због тога чак Стефан Штипан”.

Пурковић пише да о времену и месту Тврткова крунисања постоји „читава литература”, али да се „изворно” нигде не помиње ни време ни место.

То користе фрањевци, који имају извесне потешкоће са Твртковом заоставштином у Далмацији, то јест са православним храмом Светог Спаса на извору Цетине. Фра Јосип Анте Солдо (Свети Спас у Врхрици, Сплит 1990), позивајући се на археолога Ђуру Баслера, експлицира своју тезу да се крунисање десило у месту Миле (поменути градић Високо), где је био фрањевачки самостан и да је Орбини, због свог незнања, „Миле претворио у Милешево”.

Ред је да чујемо и самог Твртка, који у својој свечаној и луксузно опремљеној повељи Дубровчанима од 10. априла 1388. каже:

– Удостоји ме двоструким венцем да (у) обоја владичанства управљам, прво од испрва у богодарованој нам земљи Босни, а потом – кад ме је господ бог удостојио наследити престо мојих прародитеља, господе српске, јер ти беху моји прародитељи у земаљском царству царствовали и на небесно царство преселили се – видим ја земљу прародитеља мојих после њих остављену и не имајући својега пастира. И идох у Српску земљу, желећи и хотећи укрепити престо родитеља мојих. И тамо отишавши венчан бих богом дарованим венцем на краљевство прародитеља мојих, да будем у Христу Исусу благоверни богом постављени Срефан, краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама” (Ђ. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, 1960).

                                                                                                                           Политика