Како престони, Лазарев град, Крушевац, својеврсни храм културе, постаје све значајније место окупљања писаца, сликара, музичара, драмских уметника...

У каквом је положају српска књижевност и да ли се вреднује исто у великим српским градовима и на локалу, у мањим заједницама?

Српска књижевна сцена садашњег тренутка у Србији је динамична. Заиста постоји плодна продукција у различитим књижевним жанровима. Чини се да су последњих година врхунски романи били у складу са културним наслеђем, али и да су доминирале теме везане за ближу историју Балкана. Рекао бих да је потребна већа временска дистанца како би се трагични догађаји с ових простора објективније и квалитетније литерално обрадили. По мом мишљењу, поезија је у овом тренутку успелији део наше књижевности. У већим, сајамским градовима, књижевна сцена је видљивија за медије, али је у мањим градовима искренија, посвећенија пажња према уметности. Пошто сам уредник програма у Легату Милића од Мачве (КЦК), у престоном Лазаревом граду, Крушевцу, сведочим како тај својеврсни храм културе постаје све значајније место окупљања писаца, сликара, музичара, драмских уметника... Ликовна поетика великог српског сликара Милића од Мачве подједнако додирује све уметности... Према његовим речима добродошлице: Ви сте ми сви венац за столом, гости моји! Зато, ако је питање вредности, мој одговор је: уметност је обавезна само према лепоти.       

Шта  држава Србија данас чини и предузима да се побољша и унапреди  положај књиге, али и живот аутора који пишу и стварају на српском?

          Свакако да се положај књижевности не може решавати одвојено и напречац, већ систематски и темељно, почев од матица културе, библиотека и образовних установа, до издавачких кућа. Цивилизацијски токови и електронске халуцинације данашњице угрожавају књигу у облику какав ми памтимо. Држава је већ употребила своје алате, да, за почетак, спречи запостављање ћириличног писма, што је битно зa очување српског идентитета, свакако водећи рачуна o правима и слободама изражавања различитих култура. Пошто сам имао прилике да радим у комисијама за суфинансирање пројеката у култури, приметио сам да је видљив напор за подршку разноликим пројектима. Квалитетна продукција књига, књижевних часописа и културних манифестација умногоме зависе од подршке државе која свакако може бити и значајнија. 

Да ли сте први пут у Македонији или сте већ били гост на неком фестивалу, колико познајете овдашњу културу, обичаје и писце и да ли сте упознати са траговима српске културне баштине на овим просторима?

          Нисам први пут у Македонији, али нисам био гост као писац. Међутим, моја поезија је била објављена у часопису Современост.  Багдала, где сам председник клуба, објављивала је македоске писце у нашем часопису. Поменућу неке: Г. Тодоровски, А. Шопов, М. Матевски, Д. Солев, С. Јаневски, П.М. Андреевски, М. Ренџов... Од савремених писаца радо читам В. Андоноског и Р. Бужаровску. Што се тиче македонске кулутуре, довољно је навести цитат проф. др Горана Максимовића: Отуда Македонија по обичају, језику и традицији стоји нама ближе него другим Јужним словенима.  

Шта за вас значи долазак у Скопље и шта очекујете од предстојећег фестивала?

Иако је сваки доживљај са другим писцима и публиком сасвим личан и узбудљив, ту је потреба да се идентификујемо према култури духа. Овакви фестивали доприносе афирмацији и очувању књижевних вредности у својеврсном заједничарењу у међународној комуникацији писаца. Долазим са поруком, мотом из моје књиге Филателист (награда Меша Селимовић) - Стижу ли ти писма, пријатељу?

Из Биографије

Небојша Лапчевић рођен је 1966. године у Крушевцу. Пише поезију, приповетке, романе, либрета, драмске текстове, песме, приче и драме за децу. Објавио је збирке песама: Семе на ветру, (Багдала, Крушевац, 1999), Строфе у прасликама (Чигоја штампа, Београд, 2003), Долазак Христа на Менхетн, (Еурографика, Зворник, 2010), прозни триптих Оваплоћавање (Апостроф, Београд и Багдала, Крушевац, 2000), збирку поезије и прозе Песник и његови модели (Апостроф Београд; Багдала, Крушевац, 2001), драму Римска прича; публицистичку књигу из спортске културе Срце на терен (Народна књига, Београд, 2005), кратке приче Улаз на јужна врата (Народна књига, Београд, 2007), приче за децу Ко је дрпио Чарлија? (Еурографика, Зворник, 2009), по којој је извођена позоришна представа за децу (Позоришни студио КЦК); либрето за кантату Крст светога цара Константина (Историјски архив, Крушевац, 2013). Поводом 650 година Крушевца, либрето за прву крушевачку оперу Лазарево обретеније 2021. године. Београдска премијера опере Лазарево обретеније, композитор М. А. Расински (Коларац, 2024. уз Хор и Симфонијски оркестар РТС-а, и солисте - Жељко Лучић, баритон и сопран  Снежана С. Секулић). Објавио је романе Језеро у ћелијама, (Нишки културни центар, 2013) и Сценарио за Вудија Алена (Арте, Београд, 2014). Саборник о Пријезди и Морави Завет војводе Пријезде (Расиниус, 2019), приче Рукопис у теракоти (Ков, 2020), Филателист (Повеља, Краљево, 2022), роман Сејач (Агора, 2024) који је био у ширем избору за Београдског победника и најужем избору за награду Др Шпиро Матијевић.

Добитник је Златне значке КПЗ Србије,  Благодарје и Печат кнеза Лазара УКС, овенчан је наградама Брана Цветковић и Радоје Домановић. За књигу песама Берачи полена (Повеља, Краљево, 2019), добио је награде Ђура Јакшић и Србољуб Митић. 

Добитник је престижне награде Меша Селимовић, књига године на српском језику, за збирку песама Филателист (Повеља, Краљево, 2022) која је била у најужем избору за Виталову награду, Мика Антић, и Драинчеву награду. Филателиста је преведен на пољски језик.

Члан је Удружења књижевника Србије, члан сарадник Матице српске, почасни члан ДНК и председник Књижевног клуба Багдала. Живи у Крушевцу. Запослен је у Културном центру Крушевац. Уредник је програма Легата Милића од Мачве.

Разговарао: Милутин Станчић

Слово, број 67, септембра 2025.