У време изласка тог превода, заједничка држава већ је у великој кризи. Банац је у Хрватској доста рано јавно и политички ангажује. Исте те 1990. Банац постаје члан Хрватске академије знаности и умјетности, а ускоро се укључује и у Хрватску социјално-либералну странку. Мада нипошто лишен снажног хрватског националног сентимента (да не будем до краја злобан па да кажем – крлежијански – „малограђанске љубави спрам хрватства“), Банац је био изразито критичан према Фрањи Туђману, нарочито према његовој босанској политици. Као старински конзервативни исламофоб, Туђман заправо никад није гајио икакве посебне симпатије према босанскомуслиманском свету. Банац је ту био много ближи старчевићевској парадигми. Туђман се тако нескривено ослањао на политику споразума Цветковић-Мачек, док је Банац био њен противник са идејом: зашто да у орбити хрватског утицаја буде само пола Босне и Херцеговине, кад је могуће и да буде цела?

И мада као научник, и менталитетски и методолошки, да тако кажемо, формиран у Америци, Банац се напослетку показао као „карактерошки Југословен“ у контексту тајминга свог опуса. У западно-протестантском свету, историчари своје кључне књиге по правилу пишу у зрелим годинама. На Балкану се некако пролење, па остају запамћени по делима из младости или раног средњег доба. Тако ни Банац никад после није написао нешто на нивоу „Националног питања у Југославије“ па чак ни „Са Стаљином против Тита“, али су и његови полупублицистички радови увек били вредни интелектуалне пажње.

Пишем све ово јер сам се скоро случајно ових дана вратио Банчевој књизи „Распад Југославије“ (Дурије, Загреб, 2001). Књига носи поднаслов „Есеји о национализму и националним сукобима“. На први поглед, ако се присетимо да је реч о аутору „Националног питања у Југославије“ (чије је једно издање, успут буди речено, објавио исти тај загребачки „Дурије“) човек би могао очекивати неку импресивну монографију. Али не, ради се заправо о књижици од једва стопедесетак страница малог формата у коју су стала четири есеја плус предговор.

У неком другом тексту, имало би смисла рећи покоју реч и о осталим текстовима, али овде ћу потенцирати само онај који је крстио целу књигу. Тај текст Банац самосвесно датира у новембар 2000. Једва месец дана након свргавања Слободана Милошевића, Банац покушава, у псеудопублицисточком маниру, да историографски „зипује“ распад Југославије на мање од педесет страница.

Вреди овај текст читати јер он скоро савршено сумира западни консензус о доминантно српској кривици за распад СФРЈ. Могло би се с текстом полемисати на стотине начина, али мени је посебну пажњу, на самом крају текста, скренуо један занимљив покушај историјско-футуристичке прогнозе. Пише, дакле, Иво Банац у новембру 2000. године овако: „Западни аргументи у прилог поделе Косова (Тимоти Гартон Еш, Џон Миршмајер, Дејвид Овен) апсурдно се подударају са старим/новим београдским размишљањима. Пер цонтра, историјски утемељена црногорска држава, која је била призната од међународне заједнице између 1878. и 1919. и коју је као плуралистичку дефинисала Ђукановићева влада, на Западу налази врло мало заговорника“.

Двадесет и више година касније, испоставља се да је прогнозу требало читати у илијачворовићевском кључу: „Све је супротно од онога што изгледа да јесте“. Нико на Западу не жели дати икакав сигнал да је идеја поделе Косова на било који начин остварива, а заговорници „плуралистичке Ђукановићеве Црне Горе“ своју су идеју одавно „изгурали“. Чак и историчару Банчевог калибра антисрпске предрасуде замаглиле су поглед. Злобник би рекао да није случајно да га је један његов (пројугословенски) земљак ономад подругљиво прозвао Иво Ал-Банац.

 

Мухарем Баздуљ Kosovo online