Jован Стојковић (Мартолци, 25. децембар 1878 — Велес, 20. фебруар 1920), Војвода Бабунски, четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века. Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908. О Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку химну, „Спремте се спремте, четници“. Сећања су на дан када је ослобођена Стара Србија и Македонија али сурова је истина да један од доказаних историјских бораца за слободу данашње Македоније нема никакво спомен обележје.

Сведочења о страдању породице војводе Јована Стојковића Бабунског за време бугарске окупације 1915. године.

Најужа породица једног од наjславнијих српских војвода из Вардарске Србије, командира који никада није изгубио ниједну битку, страдала је и пре Балканских ратова, као и у време бугарске окупације током Првог светског рата због свог непоколебљивог Српства. Оно што је посебно страшно је податак да му је бугарски жандарм убио ћерку од шест година тако што ју је бацио из воза на шине. О том догађају, као и о другим страдањима, сачувано је сведочанство војводине жене Катарине.

Сведочење

"Кад је мој муж, у октобру 1915 . отишао с војском, ја сам са моје петоро деце била у Бујановцу. Најстарије ми је било дете од дванајест година, а најмлађе-на сиси и имало је три месеца. Тада сам пребегла у Приштину, где ме је један Турчин примио у кућу. Почели су већ да мотре на мене. Нисам могла ништа да набавим за јело, већ сам из балеге вадила зрневље од овса, па га прала, туцала и тиме хранила своју децу.  Једнога дана пришао ми је један шпијун и питао ме одакле сам. Одговорила сам му да сам из Београда, а он ми је рекао: "Ниси. Ти си жена чувенога Бабунског". Ја сам признала. Нисам више могла да одричем...наредили су ми да пођем у Скопље. Морала сам ићи пешке. Шесдесет километара прешла сам носећи одојче на руци и најмлађе на рамену.Путовала сам два дана и једну ноћ, а спроводили су ме четири оружана човека.

У Скопљу су ми, на моју молбу, дозволили да узмем кола и тако сам отишла у Велес.

Ту су ме шчепали војници и одвели пред неку тројицу, који су били комитаџије: војвода Петар Лесев, мајор Чуков и полицајац Бичев. Они су ме псовали, кињили и мучили и позивали да покажем где је мој муж. Свукли ме голу пред мојом децом. И све су ми паре узели. Имала сам 23.000 динара и то: 5000 наших и 18000 динара комитета мога мужа.

После овога саслушавања повели су ме у варош. Људи су за мном викали, псовали ме и пљували ме у лице. Кад смо наишли на мост, на Вардар, хтели су ме бацити у воду, али ме је спасао један немачки официр. Један бугарски официр био ме је већ обухватио и подигао да ме баци у реку, кад га је тај Немац задржао. Одатле су ме одвели у неку кућу и мене и моју децу и тамо су нас затворили. Тада ми је један бугарски официр рекао да ће ме сутра обесити.

Још је била ноћ када су ме повели на Вардар, на једно место где су била подигнута вешала. Ту ми је бугарски официр рекао: "Имаш још два сата да живиш!" Ја сам га преклињала да ме, ради деце, остави у животу. Ту, преда мном, Бугари су обесили две жене, које су такође молиле и преклињале, али Бугаре нису могле тронути. Кад су издахнуле на вешалима видела сам како су их бацили у Вардар... Официр се тада окренуо к мени и рекао: "Имаш још десет минута да живиш!" Ја сам се толико престравила, да сам потпуно изгубила свест... Кад је свануло, вратили су ме у затвор, али доцније преко дана, извели су ме из ћелије и повели кроз варош, да ме војници опет псују, гурају и пљују... Најпосле су ме везали, метнули у воз и одвели опет у Скопље.

У Скопљу су ме извели пред неког официра, који ме је грдио, шамарао и тражио да му кажем где се склонио мој муж. После су ме, опет, метнули у неку апсану са двадесет и пет војника, који су покушавали да ме силују и мене и моју ћерчицу од дванајест година. Плакала сам и богорадила и тако се спасла и те срамоте... После двадесет дана послали су ме у Ниш где сам била затворена у граду.

Тамо су ми саопштили да ћу бити стрељана заједно са шест попова и шест учитеља. Ти су људи преклињали Бугаре да мени, зарад моје дечице, опросте живот. Али они су ме опет одвели на губилиште. Један бугарски официр дошао је тамо, изгрдио ме је и изшамарао, па ми тек онда рекао да сам помилован/а. Мало затим, чим сам се вратила у затвор, чула сам паљбу која ми је казивала да су учитељи и попови стрељани. Најпосле неколико дана иза тога повели су ме у Софију.

Уз пут ми је један жандарм бацио једно дете из воза на пругу. То ми је била девојчица од шест година и од тога пада сломљена јој је ртењача. Умрла је после неколико дана, пошто смо стигли у Софију, у грозним мукама. Три месеца остала сам онда затворена у неком подруму. За живот су ми давали само хлеба и воде. Свакојаких гад залегао се на мени и на деци.

Сви смо били у ранама од уједа. Ту смо се и разболели. Лечили су нас српски лекари заробљеници. Кад сам оздравила затворили су нас у заробљенички логор. У фебруару 1918 године пуштени смо, те смо прешли у Београд."

Исказ Катарине, жене војводе Јована Стојковића "Бабунског" преписан је из књиге "Учитељ-ратник (1912-1918)" коју је приредио школски надзорник Милан Ст. Недељковић, а која је изашла у продају 1938. године.

На фотографији: војвода Јован Стојковић "Бабунски" у чину поручника српске краљевске војске на Солунском фронту. Био је из села Мартолци код Велеса, у Вардарској Србији. У селу Богомила у Велешком Азоту је једно време био српски учитељ, а након бугарског насиља отиснуо се у четнике и постао српски комитски војвода, а касније му је дат и официрски чин у војсци Краљевине Србије.

Запис у „Политици“ - 100 година Великог рата - Неславан крај

Француска 122. дивизија је прешла Албанију, заједно са српском војском, стигавши – како се то тада говорило – у Стару Србију (Македонију)., наводи Коста Ђ. Кнежевић у запису у „Политици“.  Њима су се придружиле и јединице чувеног нашег четничког војводе Јована С. Стојковића – Бабунског (1875–1920). Његове јединице биле су у склопу поменуте француске дивизије, која је остала на Солунском фронту и држала положаје са јужне стране Преспе.

На северном делу језера и Перистера биле су утврђене бугарске и немачке јединице, које су скоро сваког дана слале велики моторни чамац до варошице Ресна, на источној обали језера ради извиђања и прибављања хране.

Француски артиљерци беху кивни јер нису успевали да тај чамац погоде. Бабунски је неуспешно покушао да замоли команданта 122. дивизије пуковника Дешизела да му дозволи да са четворицом својих људи проба да онеспособи немачки чамац, јер је пуковник сматрао да је такав подухват ризичан. Војвода је на своју руку одабрао четворицу момака и на обали направио чеку где се Ђерманска река улива у језеро.

Та делта чинила је мртви угао савезничкој артиљерији, којим је чамац често пролазио. После 48 часова ишчекивања чамац се појавио и укотвио. Немачки мајор и двојица подофицира отишла су до села ради набавке намирница, док је у чамцу остао само механичар. У тренутку када су се ова тројица враћала у чамац натоварени храном, четници су искочили из шевара с пушкама на готовс, а Бабунски је узвикнуо:

– Доле оружје! Руке увис, или сте готови. Немци се предадоше, а војводини момци их везаше осим механичара коме су наредили да чамац управи ка француским положајима. Схвативши да нешто није у реду, Бугари са Перистера безуспешно су припуцали, а Французи преузели ватру. Прилазећи француским положајима Бабунски нареди да се уместо немачког ратног барјака стави бела марама. Када је чамац пристао и Бабунски изашао са заробљеним Немцима, Французи су били изненађени, док је пуковник Дешизел одушевљено узвикнуо:

– За Србина нема немогућности чак и у највећој опасности, само када је решен за извршење задатка! За овај подвиг војвода Бабунски примио је од Француза Медаљу Ратног крста са палмином гранчицом.

По свршетку Великога рата, овенчан славом, вратио се у Велес, где је, 17. фебруара 1920, умро од шпанске грознице. Поред ове уобичајене приче за јавност постоје сумње да су га поражени Бугари отровали (изјава његових директних потомака). Пошто се рат увелико завршио требало је стварати мирољубиве односе са доскорашњим противницима, тако да је ондашња наша власт ту истину заташкала.

Удружење резервних официра и ратника подигло му је скроман, али леп споменик у Велесу (у виду гранитног зарубљеног обелиска на коме је орао са раширеним крилима, а на средини овал са његовим портретом), откривен 29. октобра 1924. На откривање, као и на сахрану, дошао је и изасланик регента Александра (каснијег краља ујединитеља)... Бугари су, по свршетку Априлскога рата 1941, уништили споменик, а војводин гроб  раскопали и кости расули, слично како су учинили са Рајсовим срцем у капели на врху Кајмакчалана...

Док је војвода Јован С. Стојковић – Бабунски војевао у Великоме рату, бугарске власти су за време њихове окупације Велеса, војводину супругу Радмилу ухапсили, а најмлађу ћерку двогодишњу Зорицу изболи бајонетима... Нешто старија ћерка Наталија (*1904; удата Васић) завршила је медицину и радила као београдски лекар. Умрла је у дубокој старости... Сви Бабунски – изузев славног оснивача – почивају на Новом гробљу у Београду.