На предавању угледног предратног архитекте Јoсифа Михаиловића, под насловом „Улога наших градова у електрификацији Југославије“, одржаном на конгресу Савеза градова у Скопљу 2. октобра 1932 године, према архивским документима, изнео је прецизну анализу проблема на релацији „закупци електричне енергије – грађанство“.

- Последње две године били смо сведоци честих сукоба између грађанства и закупаца електричне енергије по појединим варошима. Крајњи узрок овим сукобима лежи у чињеници, да корист од електричног осветљења иде приватнима, а не грађанству и његовој заједници, општини.

Јосиф Михаиловић

Ове појаве, као и случај који је Општина скопска имала са својим концесионаром за осветљење вароши, навели су ме на идеју да овогодишњу скупштину Савеза градова позабавим с овим питањем, јер је оно за вођење општинских финансија као и развитак индустрије вароши од врло великог значаја.

Карактеристично је навести факт, да се грађани нису нигде бунили када је постројење било у општинским рукама. Значи, да је, ипак, разумело, да користи од осветљења иду на његове јавне сврхе, па није протестовало чак ни у случајевима кад је цена струји била висока.

Садашњим сукобима главни је узрок у нејасним и неодређеним уговорима који постоје између закупаца и општина. Али, чак и код прецизних уговора, до ових сукоба ће ипак стално долазити, због тога што постоји један неодређени коефициенат који је тешко унапред фиксирати, коефициенат потрошње струје од једног становника, јер не можемо унапред прецизно знати каква ће бити будућа потрошња електричне енергије и како ће она расти, па да се финансиски услови у уговорима тачно прецизирају.

Када се, укратко, сведу разлози да ли да електричне централе буду у општинским рукама, и да општине буду те које крчме струју приватним потрошачима. Како ће општина проширивати мрежу, па и само постројење, према потребама које се буду јављале, то је и ризик за општину понајмањи. С друге стране, пак, сва корист од повећања потрошње електричне енергијеиде у општинске руке. Сем тога, имајући тако у својим рукама и производњу и растурање електричне енергије и усвајајући за ову производњу, према локалним приликама, најбоља решења која се технички дају искористити, општине ће имати на расположењу једну велику количину електричне енергије коју згодно могу пласирати за развитак индустрије у вароши. На овај начин  један од најважнијих извора општинских прихода остаје у општинским рукама. Он ће моћи отплатити не само капитал уложен у електрично постројење и градску мрежу, него дати и један вишак, који ће општина моћи искористити за друге комуналне потребе и за извођење оних комуналних објеката који су мање рентабилни.

Питање да ли су општине способне да воде оваква предузећа, код напреднијих земаља решено је потврдно, јер је запажен факат да број приватних предузећа свуда опада, док предузећа општинских и других самоуправних власти стално расту.

Међутим, да би оваква постројења дала максимум користи и била што економичнија, треба за њихово извођење начинити један шири и општи национални програм производње електричне енергије. Наша земља у овом правцу још је неискоришћена, па је за препоруку да се искористимо стеченим искуством других народа и да избегнемо погрешке и тегобе кроз које су они пролазили. Утрошени су грдни капитали и изгубљено доста времена док се дошло до идеје да за производњу електричне енергије треба нарочит систем који ће обухватити целу земљу и све изворе електричне енергије у њој. Ово лутање других народа можемо себи заштедети и одмах користити искуства до којих су они дошли.

До овог процеса они су долазили поступно. Најпре су грађене мале електричне централе, за свако место посебно, без икакве везе између њих, често у отвореним међусобним сукобима, јер поједина предузећа у несолидној утакмици доводила су једно друго у финансијске незгоде. Ове централе коштају много и нерационалне су. На овај начин, у место да помажу, оне коче напредак у вароши. Колико су овакве мале централе нерационалне, сведочи случај у Сједињеним Државама Америке. Тако на пр. У години 1927 да су остале на снази оне мале и ситне електричне централе неповезане међу собом, уместо великих које су их замениле, потрошило би се више 40,000.000 тона угља, него што стварно троше моћне централе које су их замениле. Овај би губитак изнео 80,000.000.000 динара за ту годину, узимајући  само две хиљаде динара од тоне у нашем новцу. Тек преносом енергије на већу даљину настаје преокрет у електрификацији појединих земаља. Почиње се подизање хидро-електричних централа на погоднијим местима, као и великих калоричних централа у угљеним центрима, јер сад не постоји сметња да се та енергија пренесе до места где је потребна, макар се она налазила на више стотина километара од места извора.

После овога настаје ишчезавање малих станица, консолидовање многобројних малих предузећа у већа која производе више.  Са повећањем производње електричне енергије повећава се и потрошња, и добија јефтинија цена за струју.

Повољни резултати који су оваквим радом добијени, охрабрују и даље тако, да настаје везивање овако великих предузећа у један моћан сплет водова високог напона који се распростире кроз целу земљу, па чак и преко целих континената.

Овако моћан систем у стању је да повеже разне врсте производње електричне енергије и да омогући да оне једна другу допуњују. Ова тако звана „интерконекција“ и спајање уједно разних извора електричне енергије (хидроцентрала, централа на угљу, гасу и нафти) у једну шему уједињене продукције и операције дале су:

1)   јефтину струју, јер се она производи једино на погодним местима;

2)   повећану потрошњу због тога што сада, на случај да један извор изневери, ступа у акцију други, јер су све електричне фабрике спојене, у кругу, па по потреби могу да одмах ступе у акцију. (Наводимо случај да је Мец недавно добио за 15 минута ел. Струју из Швајцарске, када је настао квар у његовој месној централи). Ово међусобно повезивање централа нарочито доприноси искоришћењу хидроцентрала за време сушних дана. Како све реке немају у исто доба овај мањак воде, то се везивањем надокнађују губици због мале воде једне обиљем друге хидроцентрале. Типичан је за ово положај хидроцентрала у северној и средњој Италији. Док хидроцентрале на Алпима имају највећу воду у лето, дотле хидроцентрале на Апенинима имају максимум воде за време зиме. Како су исте међусобно повезане, то се сходно допуњују;

3)   када електрична шема обухвата већа пространства, сви крајеви не троше електричну енергију подједнако и у исто време. У том случају крајеви са изобилном струјом напајају оне где недостаје;

4)   ове регионалне шеме имају благодетан утицај на индустрију на тај начин, што се фабрике подижу онде где је материјал који треба прерадити или где су природна богатства која треба искористити.Никако није потребно подизање ових фабрика везати за насељена места, како је то раније било. Ово је помогло електрификацију индустрије. Тако, на пример, док је у Сједињеним Државама у 1904 год. трошено од укупне производње електричне енергије за индустрију 3.3 %, дотле у 1914 год. трошено је 17.4%, у 1925 г. 44.4%, а у 1927 г. 75 %.

Ово везивање електричних извора водовима високог напона извршило је читаву револуцију у електрификацији појединих земаља. Ово је учинило да се створи здраво финансирање предузећа, омогућило савршеније техничко искоришћавање снага, савршенију поделу струје у свим правцима, искоришћење великих природних падова, што све доприноси да цена електричне струје постане јефтина, па тиме и сваком приступачна. Колико је увођење водова високог напона допринело смањењу цена, сведочи упоређење да је коштање у доларима 1 квч. по километру дужине за волтажу од 55.000 = 0,277 долара; за волтажу од 110.000= 0,131 долара; за волтажу од 165.000 = 0, 077 долара; за волтажу од 220.000 = 0, 052 долара. На овај начин, прелазећи са вода од 55.000 волта на вод од 220.000 волта, смањује се цена по киловат часу од 0, 277 долара на 0,052 долара, то ће рећи, спроведени киловат сат преко вода високог напона пет пута је јефтинији.

Како се о свему овоме водило рачуна у појединим земљама, најбоље ће се илустровати, а ко укратко изнесемо преглед електричне производње по појединим земљама. 

У даљем делу научног излагања, председник Општине града Скопља износи детаљан развој електрификације, пропраћен прецизним и најновијим подацима за тај период,  у Швајцарској, Италији, Немачкој, Норвешкој, Шведској, Русији (СССР – прим. М.С.), Француској, Великој Британији, Канади, Сједињеним Државама и на крају у Југославији. 

Предлог за формирање државне еллектропривреде Југославије 

На жалост, наша земља у погледу величине предузећа за електричну производњу као и потрошње квч. по једном становнику далеко заостаје иза земаља које смо до сада поменули. Према подацима из електромашинског алманаха за 1932 годину, у Југославији величина електричних централа износи укупно 278.521 kv. са годишњом продукцијом од 362, 551.449 кв. часова, што на једног становника дође тек око 20 квч. годишње. Колико је ово мало, најбоље ће се увидети ако потсетимо да Швајцарска троши годишње 800 квч. по једном становнику, Канада 1830 квч., а Норвешка 2300 квч.

Градња ХЦ Матка

Од поменутих 278.521 kv. колико има електричних централа у Југославији, на хидроцентрале дође 150.640 kv., а остатак од 127.881kv. дође на централе на угљу и нафти. Ма да је утешно што је однос хидроцентрале према калор. централама већи од ових, ипак то је премало према неколико милиона коњских снага, колико се цени да водени падови у нашој земљи могу да даду.

*

Ако укратко ремизирамо оно што смо изнели  до сада о стању електр. Постројења у појединим земљама као и о принципима којима се оне руководе при решавању овога питања, запазићемо следећа факта:

1)   да се свуда сматра да је производња електричне енергије један врло велики и важан национални проблем, коме држава посвећује најозбиљнију пажњу;

2)   да овај проблем може правилно да реши само држава или једно независно суверено тело, коме се сви имају потчинити.

3)   да се спровођење и подела електричне енергије има да проширити на целу територију земље;

4)   да се све државе старају да се приликом подизања електричних постројења имају првенствено искористити до максимума водени падови те земље;

5)   тек после искоришћења водених падова приступа се подизању калоричних централа, употребаљавајући за њих најпре угаљ лошијег квалитета (лигнит);

6)   да се камени угаљ бољег квалитета има систематски чувати за потребе будућности , као и за извлачење из њега супстракта који би се иначе увозили са стране.

Подвукавши ове принципе, савез градова поставља питање на право место. Градови су ти, којих се на првом месту тиче електрификација земље, јер се она најпре код њих изводи. Отуда је желети да се ово питање правилно постави и реши.

Да би се оно код нас правилно решило, треба нашу јавност и заинтересоване надлежне власти са овим питањем свестрано упознати. После ове духовне припреме, лако ће се моћи спровести законске, техничке и финансијске одредбе да би се оно спровело у живот.

У циљу олакшавања правилног решења овога проблема, ставио сам себи у задатак да на овогодишњој скупштини Савеза градова позабавим његове представнике са овим питањем. Да се оно правилно и корисно по нашу земљу реши, требало би га у целини темељито простудирати са техничке стране. То ће се моћи постићи, ако се одреди нарочито суверено државно тело, независно од постојећих министарстава, које ће себи ставити у задатак да са стручним људима простудира све изворе наше земље за производњу електричне енергије и да начини генерални план електрификације за целу земљу. Тек када проблем буде стручно решен у генералним линијама, имајући стално на уму целу државу као целину, тек после тога може се ставити у дужност појединим бановинама да детаљно разраде пројекте за поједине изворе електричне енергије на свом територију, држећи се правца одређеног генералним планом.

"Вечаност на југу" освећена ХЦ Скопске општине

Када проблем буде решен у генералним линијама за целу земљу, а детаљно за поједине бановине, општинама ће онда лако бити да се прилагоде њему. У тим околностима избегле би се погрешке које се неминовно чине  сада, када свака општина решава проблем према својим потребама, не водећи нимало рачунао потребама и приликама суседних општина, као и потребама бановине и државе.

Као што поменусмо, општине су те, које осећају највећу потребу за електрификацију земље, јер се она спроводи најпре код њих. Отуда оне и треба да су носиоци идеје да се та електрификација рационално  и правилно изврши. У овом погледу оне могу да учине једну велику услугу и себи и земљи. Настојањем да се питање електрификације земље изврши  на начин који ће донети највише користи целини а не појединцима и приватним спекулантима, оне доприносе напретку и бољој будућности не само вароши него и сеоског становништва. Подизањем електричних постројења на извору саме електричне енергије, и њеним преношењем и до удаљених насеља, омогућава се подизање погодне индустрије и по нашим селима, и на тај начин спречава придолазак сеоског становништва у вароши, где се оно брзо пауперизира, већ се задржава на селу, пружајући му јефтину електричну енергију не само за обрађивање његових поља него и за развијање домаће индустрије, стварањем тако званих кућних радионица.

На овај начин веза вароши са селима постаје интимнија и благотворни утицај културног живота вароши почеће се осећати и на селу. Уместо стварања социјалног антагонизма, допринеће се стварању заједничког рада и сарадње.

ХЦ Матка данас

Посебно, пак, узев за саме вароши, електричне централе су једине од свих комуналних предузећа које дају приходе не само за отплату у њих инвестираних капитала, него и један знатан вишак који општинске управе могу корисно употребити за друге своје социјалне и културне сврхе. Отуда моје непоколебиво уверење и отворени савет: „Општинске управе, чувајте електрична постројења и ни под којим условима не испуштајте их из својих руку, јер су она оруђа вашег напретка и препорођаја чак и у случају да њихово одржавање општине кошта скупље, него што би коштало да су у приватним рукама.“

Стратешки обејкат ХЦ – пет година од идеје до остварења

Изнете идеје у поменутом предавању Јосифа Михаиловића су из 1932. године. Од тада до пуштања у рад ХЦ "Свети Андреја" код Матке на Трески код Скопља, протекло је само пет година. Централа је пуштена у рад већ 1937. године. За само пет година Михаиловићева визионарска идеја преточена је у дело завршетком, за то време, гигантског и стратешки изузетно значајног енергетског капацитета код Скопља.