Почетак Првог светског рата Србија је дочекала истрошена и измучена непрекидним ратовањима у два балканска рата 1912-1913. године, посебно због  губитака у људству првог позива и школованом официрском кадру, који се јуначки жртвовао за идеале Освећења Косова – ослобођења и уједињења српског народа под Турцима.

Рат са моћном Аустроугарском од 28. јула, а посебно крвава Церска битка из августа 1914. ставили су целокупну Краљевину Србију, њену војску и народ на тешка искушења и борбу за голи опстанак. Прва српска и савезничка победа у Првом светском рату, крваво је плаћена. Из строја је избачено 259 официра и 16.045 подофицира и војника.

Формирање Батаљона и ратни пут

Осетио се озбиљан недостатак официрског иподофицирског кадра. Како се у ратним условима није могло говорити о редовном војном школству, а од младих школованих људи најбрже се могао произвести недостајући подофицирски кадар,приступило се формирању Подофицирске школе у Скопљу, далеко у позадини, формирањем Ђачког батаљона. Композиције младих регрута – интелектуалаца, студената и ђака окружних команди из Београда, Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Крагујевца и Ниша пут Скопља кренули су 10. септембра 1914. да би већ 14. почела њихова обука. Из новоослобођених крајева регрути су стигли возовима из Битоља и Прилепа.

Управо ће недалеко од зидина царског Душановог града поносно закорачити у још крвавије битке, чувених „1300 каплара“ – ђака, ратника и интелектуалаца! Испраћени од гомиле света, од старих турских артиљеријских касарни (простор данашње амбасаде САД), преко Душановог моста, парка Идадије и железничке станице, шест чета батаљона ђака поднаредника су  раног јутра 16. новембра 1914. кренули у центар најкрвавијих сукоба, у Колубарску битку – младост и памет Србије, њена будућност, послата је као жртва ратној судбини, као њен последњи спас и одбрана.

Просечна старост војника је била од 21 до 24 године. Колубарском битком сломљена је и друга аустроугарска офанзива на Србију, а цео свет остао задивљен храброшћу и пожртвовањем једног малог народа. Али ову величанствену победу српска војска платила је животима 20.000 бораца, међу њима и око 400 ђака поднаредника. Остаци око 400 ђака поднаредника изгинулих у Колубарској бици почивају у крипти Цркве Светог Велокомученика Димитрија  у Лазаревцу.

Скопље 1937.

Касније су (14. јануара 1915.) унапређени у нареднике, а 25. октобра 1915. у чин резервних пешадијских потпоручника.

Историја ратника из Скопског ђачког батаљона везана је и за даља ратовања српске војске у Првом светском рату, која ће се тријумфално завршити ослобођењем отаџбине у јесен 1918. године.

Спомен плоча у скопљанским касарнама ђачког батаљона

На иницијативу преживелиха ђака-ратника и родитеља погинулих покренута је иницијатива да се на двадесетогодишљицу полагања свечане заклетве на верност Краљу  и отаџбини скопљанских ђачких чета подигне спомен обележје. То је и учињено, а о свему томе тадашњи београдски лист „Време“ (понедељак 8. октобар 1934, број 4579, год XIV) пренео је текст дописника из Скопља Тодора Маневића о прослави јубилеја, под насловом: „Царско Скопље поздравило је одушевљено своје прве ђаке ратнике као некада пре 20 година - Прекаљени борци из дана наше славе, ђаци-ратници Скопског батаљона открили су јуче са искреним пијатетом спомен плочу изгинулим друговима“.

Мита Костић

Спомен плоча је свечано освештана и постављена 7 . октобра 1934. годинеу кругу тзв. плавих касарни у којима су обучавани ђаци ратници (касарне су срушене у земљотресу 1963. ), а истог дана на почетку Градског парка освештан је темељ будућег Споменика. На мраморној спомен-плочи у кругу касарне урезане су ове речи:

„Овде је, за време светског рата, 1914-1915 године, положила војничку заклетву на верност Краљу и Отаџбини млада генерација српске школске омладине. Слобода, понос Отаџбине, били су њихов најлепши сан и као војници велике и славом овенчане српске армије свесно су жртвовали своју младост на бранику победоносних кршева и поља, победоносно носећи из боја у бој заставу нације са својим ратним друговима, а у ратовима за слободу и уједињење 1914-1918 годинеиз огромних жртава српскога народа и вреле крви његове омладине родила се топла и срећна сунцем обасјана Југославија“

Филозофски факултет у Скопљу

Манифестација обелжавања овог значајног јубилеја и догађаја имала је подршку државних, бановинских и градских власти, те су међу званицама дошли и изасланик ЊКВ ђенерал Костић, градоначелних Скопља Јосиф Михаиловић, митрополит скопски Јосиф, изасланици краљевске Владе, министар војске и морнарице Милан Ж. Миловановић, министар просвете др Илија Шуменковић и пом. мин. иностран. послова Б. Пурић. Такође је било присутно десетак народних посланика, професор Тома Смиљанић Брадина, комадант III арм. области  ђен. Војислав Николајевић, представници Удружења резервних ратника, соколи и многобројно грађанство.

Споменик „Скопском ђачком батаљону“, популарно називан и „Споменик 1300 каплара“ коначно је био завршен 17. новембра 1935. године, а уз присуство 700 преживелих ратника, један од говорника био је и Бранислав Нушић, у име родитеља страдалих.

Интелектуална елита државе и народа – како се Филозофски факултет у Скопљу одужио ђацима-наредницима

Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. По социјалним положају родитеља, у батаљону су били како синови сељака и занатлија, тако и синови министара и истакнутих књижевника (Љубе Давидовића, Јаше Продановића, Андре Николића, Бранислава Нушића). Комадант батаљона био је потпуковник Душан Глишић.

Споменик „Скопском ђачком батаљону“

Многе значајне личности касније ће се поносити што су биле у саставу Скопског ђачког батаљона, тј. међу 1.300 каплара: архитекта Александар Дероко; министар иностраних послова Краљевине Југославије Александар Цинцар-Марковић; председник владе Краљевине Југославије Богољуб Јефтић; председник избегличке владе и министар иностраних послова Краљевине Југославије у Лондону Божидар Пурић; академик Војислав Радовановић, географ (професор на Филозофском факултету у Скопљу 1924-1941); инжењер Добривоје Пандуровић, генерални директор Државних железница; Иван Суботић, краљевски посланик у Лондону; Лазар Пијаде, индустријалац; инжењер Танасије Аритоновић, директор Фабрике дувана у Нишу; Милутин Стефановић, директор листа „Време”; Михаило Обрадовић, директор Ковнице новца Народне банке; сликар Никола Бешевић; Петар Мицић, ректор Београдског универзитета; Станислав Винавер, књижевник...

Због тога што су батаљон чинили млади интелектуалци, студенти и ђаци, удео у обележавању дела Ђачког батаљона имао је и Филозофски факултет у Скопљу, желевши да се као нови научни и академски центар одужимладој интелектуалној елити из 1914,чија жртва на бојном пољу је била светао пример и инспирација тадашњој генерацији студената. На догађају је Филозофски факултет из Скопља представљао декан др Мита Костић, са професорима и студентима факултета. Посебни гости била је делегација од 12 студената из САД, румунски и чехословачки конзули.

У даљем тексту листа „Време“ се наводи да су у 4 часа по подне делегацијупреживелих ђака-ратника и високих званица дочекали декан и студенти, а да је у аули зграде Филозофског факултета свечано откривена спомен плоча са натписом:

„1934. година.

Друговима палим за ослобођење и уједињење у знак захвалности и признања студенти Филозофског факултета у Скопљу, о двадесетогодишњици скопских ђачких чета 1914-1915 године“.

Свечани чин је пропраћен и поменом у згради факултета, коју су обавили православни, католички и муслимански свештеници, као и хорском пратњом хора студената Филозофског факултета „Обилић“. У име студената говор је одржао Букша, а у име живих ђака ратника инжењер Светозар Нешић.

На крају свој говор у име управе факултета одржао је и сам декан Костић: „Филозофски факултет у Скопљу, као највиша културно-просветна установа нашега Југа, примио је са пуним пијатетом под своје окриље ову спомен-плочу коју његови академци омладинци са толико идеолошког заноса постављају у овој скромној аули свог факултета, у спомен 20 годишњице палих старијих другова из скопских ђачких чета из 1914. године. Наша национална интелигенција била је од увек најлепши цвет и плод нашег народа (а из) из скопских ђачких чета 1914. године били су без сумњенајлепши цветови оног целог историјског поколења херојске Србије, поколења за песму“

Темељи некад и данас

Данас у строгом центру Београда једна улица носи назив 1.300 КАПЛАРА. То је улица која има само један кућни број и дужину од 140 корака. То је улица за коју мало ко зна јер не постоји ни табла са њеним називом. У Скопљу, у граду у коме су учили ратне вештине и из кога су кренули у војевање, данас је и сам помен 1300 каплара забрањен, а Споменик из 1935. године миниран од стране Бугара 1941, тако да му се ни темељи не познају. А у тим темељима била је симболично уграђена груда земље са бедема Београда, поклон Удружења бранилаца Београда. После верске службе у темеље је и уграђена и свечана повеља са текстом:

„Во имја отца и сина и свјатаго духа амин! Октобра 7 године 1934, за владе Његовог Величанства Краља Југославије Александра I Карађорђевића, под претседништвом Господина Богољуба Јевтића, министра иностраних послова, ђаци-ратници скопских ђачких чета, прослављајући двадесетогодишњицу оснивања у Скопљу ђачких батаљона и чета, генерација 1885-93, 1894, 1895 и 1896 године, осветише темеље овог споменика својим друговима, који у великом ослободилачком и стваралачком заносу принеше своје младе животе на жртву народној слободи и Отаџбини. Нека би овај споменик био пример нашим поколењима чисте и херојске љубави за нашу свету земљу и за наш мученички народ и вечити потсетник како се за њих живи и умире“.

На његовом месту, на улазу у Градски парк,данас  је споменик Георгију  (Гоце) Делчеву.

Приредио:

Милош Стојковић,

Српски културно информативни центар СПОНА Скопље