Како живи Ваша песничка збирка у овом периоду с обзиром на чињеницу да живите у Скопљу утиче ли то на њен третман и присуство у српској циталачкој публици?
-Живи тајним животом о ком не знам много, тек понекад дође до мене неки глас, кроз осмех ће Марија. Не мислим да то има везе са тим што тренутно живим у Скопљу, на крају крајева збирка је и настала овде, а интернет брише границе. Када сам активнија у оглашавању (што је, морам признати, веома ретко), када делим своју поезију на друштвеним мрежама или учествујем на неким поетским дешавањима онда су ти гласови чешћи и дивно је имати ту врсту размене. Она ме увек изненади, дирне и уземљи.
Да ли су планови будуће промоције зацртани и где су предвиђени? Шта је ново што пишете и чиме сте преокуоирани?
-Након изласка збирке организовано је неколико промоција у Србији (у Београду, Новом Саду, Нишу), а када је препевана на македонски и у Скопљу. Учествовала сам на поетским дешавањима и у једној и у другој земљи. А онда су ме приватна животна дешавања успорила по том питању. За који месец одлазимо из Македоније, након пет прелепих година. Требало би на једном поетском дешавању у мају да се симболично и поетски поздравим са Скопљем. Такође, иако последње две године нисам била активна по питању дељења своје поезије, никада не престајем да пишем и други рукопис приводим крају (ако можемо уопште рећи да крај постоји).
Збирка песама „Како настаје црна“ песникиње Марије Костић, коју је са српског на македонски превела Јулијана Величковска, у издању „ПНВ Публикација“, промовисана је марта месеца 2024, у кафе-књижари "Буква" у Скопљу.
Постоји фундаментални неспоразум између теме Како настаје црна и остатка света: зато она напомиње да је човек најусамљеније место на планети. Њена егзистенцијална рањивост и преосетљивост везују се за (ауто)деструктивно, мрачно и мистично, одражавајући лепоту и неминовност празнина, грешака и несавршености, подсећа Марија Костић. У последњој збирци поезије породични односи су централни у тематском оквиру. Лирска јунакиња, истовремено дете и родитељ, враћа најразноврснија сећања на своју мајку, оца, баку, деду и сестру, откривајући питање самоостварења, али и стваралачког чина.“.
Подвлачи да је писање најсмисленији и најлепши начин изражавања, упознавања и разумевања себе и света, као и пут ка сусрету са другим – сусрету који нас мења и чини да се осећамо мање усамљенo.
- Претходне пет године живота у Скопљу мојој породици донеле су добродошлицу и прихваћеност, нове пријатеље и много лепих тренутака. Мени лично још и дистанцу од окружења које ме је изградило и обликовало, а које ми је потом пружило ослобађање, мир и сагледавање себе и (свог) живота из нове перспективе. Та дистанца ме је приближила себи и другима. Епизода у Скопљу је завршена, следи нова дестинација, и нови рукописи...
Разговарао: Милутин Станчић
