Данас се навршава сто година од смрти Алексе Шантића (27. 5. 1868– 2. 2. 1924), једног од наших најважнијих родољубивих песника из периода српске модерне, уз Ракића и Дучића, као и једног од најзначајнијих вођа српског националног и културног препорода. Никада актуелнија није била његова песма „Остајте овдје” коју је уобличило Шантићево доба поробљене Херцеговине:

„Остајте овдје! Сунце туђег неба/ Неће вас гријат ко што ово грије;/ Грки су тамо залогаји хљеба/ Гдје свога нема и гдје брата није./ Од своје мајке ко ће наћи бољу?/ А мајка ваша земља вам је ова;/ Баците поглед по кршу и пољу,/ Свуда су гробља ваших прадједова (...)”. Најлепше његове и често цитиране су и песме: „Ми знамо судбу”, „О класје моје”, „Вече на шкољу”, „Не вјеруј”, „Моја отаџбина”, „Емина”, „Претпразничко вече”.

Шантић је рођен у Мостару 1868. године, у трговачкој породици. Са школовања у Трсту и Љубљани вратио се у Мостар 1883. године, затичући мртвило после угушеног Херцеговачког устанка против Османског царства, како је писао Владимир Ћоровић.

Већ из његових најранијих песама уочљив је друштвени ангажман, а убрзо ће га аустроугарске власти означити као непријатеља, због књижевног рада неодвојивог од политичког деловања. Током Анексионе кризе са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем морао је да се склони у Италију.

Био је оснивач српског певачког друштва „Гусле”, првог гимнастичког друштва „Обилић” , био је један од првих уредника „Зоре”, први потпредседник мостарског пододбора „Просвете”, а подржавао је и књижевне часописе „Босанска вила”, „Нова Зета”, „Јавор”, „Отаџбина”. Био је изабран за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

Јован Дучић написао је: „Шантић није био револуционар, али је био апостол”. Његов поетски субјект обраћао се „лешинарима с Дунава и Рајне, који су раздрли недра отаџбине целе”, а Петру Кочићу посветио је стихове о насушној слободи: „Она ће доћи! Из смрти из гроба/ Из мука наших васкрснуће небу,/ да збрише сузе остављеног роба/ Што рањен живи о крвавом хљебу”.

Стевану Сремцу посвећени су стихови: „Ми знамо судбу и све што нас чека,/ Но страх нам неће заледити груди!/ Волови јарам трпе, а не људи–/ Бог је слободу дао за човјека”.

Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника” за прву скупштину Народне организације. Током Првог светског рата био је затваран, због чега ће га болест пратити до краја живота. По завршетку рата биће изабран за члана Српског одбора у Мостару.

Дучић је о Шантићу још писао као о песнику који је личио на своје дело, као највеће дете у нашој књижевности, неком ко није веровао у зло међу људима. Упоређивао га је са Змајем, изданком револуционарног доба после 1848. године у Војводини, док је Шантић био изданак Херцеговачког устанка из 1875. године и остао је у Мостару као културни борац.

По Дучићевим речима био је фанатичан пријатељ и племенит непријатељ, а страховао је од великих градова и речи. Иначе, током три недеље проведене у Женеви написао је песму „Ја не могу овде”, где се поетском субјекту неиздрживим чини боравак у туђини.

У песми „О класје моје” изразио је отпор према осиромашењу и пљачки народа: „Сву муку твоју, напор црна роба/ појешће силни при гозби и пиру,/ а теби само, ко псу у синџиру, / бациће мрве... О, срам и грдоба!” Критиковао је „обешчашћено и кукавно доба”.

Песник Миодраг Павловић посветио је есеј Шантићевој чувеној елегији „Претпразничко вече” из 1910. године, одредивши је као описну, чувствену, трагичну, старинску патријархалну песму штимунга, конзервативног укуса, али и драмске динамике.

Миодраг Павловић сматрао је да ова песма у нашој поезији стоји прилично усамљена, да је „у њој патријархалност смештена у перспективу прошлости, она је заправо одсутна, и при крају песме види се да се ради о самоћи, о самртној усамљености из које се духовним узлетом извршава пречишћење и препород”.

Општење са умрлим члановима породице у овој песми дешава се вече уочи великог празника и има нечег од ритуалног, од несазнатљивог што се људима преноси са оне стране, а Павловић наводи на поређење са песмама Лазе Костића „Спомен на Руварца” и на „Чобанов бадњак” Вељка Петровића.

У првом делу Павловић уочава утицај и Гетеовог „Фауста”, утицај и европске поезије, „дивинизацију културе”, иако је код раног Шантића било више утицаја народног песништва. У другом делу песме поетски субјект враћа се својој самоћи, једном модерном осећању.

Шантић се лако кретао од родољубиве и социјално ангажоване поезије, до љубавне песме, приказујући драгу на патријархалан начин севдалинке, у екстеријеру, „наочиглед целога света”.

„Синоћ кад се враћах из топла хамама/ Прођох покрај башче старога имама/ Кад тамо у башчи, у хладу јасмина/ С ибриком у руци стајаше Емина (...)”.

Теме националног буђења и јединства Скерлић је сматрао најважнијим у тешким политичким временима, и иако је знао да га критикује он је од Шантића „направио песника кога данас читамо”.

Критичар Зоран Гавриловић писао је о томе да је родољубива поезија у модерни доживела промене у сензибилитету, идејама, у изразу, да је лирика овог доба била мање локална, патетична, и сликовита, а постајала све више хумана. Родољубље је у овом периоду, по Гавриловићевим речима, виша морална, естетска и филозофска вредност.

 „Сви велики песници овог периода писали су родољубиву лирику напоредо са љубавном или симболично-мисаоном. У ствари, готово је немогуће раздвајати родове у овом периоду, јер су они били израз једног сјајног тренутка, кад је поезија постајала и лепота модерног, сложеног човека, чије се непристајање и снови крећу око великих симбола и проблема егзистенције. Громка и врло конкретна романтичарска мржња на поробљивача и туђина, замењена је визијом слободе која се разлистава из дубоких врела историје. Стари митови испуњени су новим садржајима, а нове туге новим облицима.”

Шантић је писао о „пјесми и пјесницима”, одајући почаст Филипу Вишњићу, Светозару Ћоровићу, Милети Јакшићу, Петру Кочићу, Војиславу Илићу, Бранку Радичевићу, дивио се Острогу, тежаку, раднику, својој музи, песми самој. „Хоћу да живим животом човјека/ Хоћу да љубим, да трпим и страдам,/ У својој вјери да се добру надам/ Штоно ће доћи ко света ријека”, писао је Шантић.

ПОЛИТИКА