Успомену на Јесењина брижљиво својим кабареом „Јесењин у време забрањених летова” негује писац Горан Лазовић, добитник медаље Сергеј Јесењин.

Успомене из Јесењиновог детињства

У шапату поезије, онако као се то препознавало код Јесењина, скривене су многе поруке и поуке. Они који отворе душу лако ће их прочитати. А, колико и како показујемо емоције, љубав и разумевање према особама са којима корачамо кроз животне лавиринте, питања су на која одговор покушава да стиховима докучи писац Горан Лазовић. У његовом стваралаштву посвећеном овом светски признатом песнику, чије дело је вечно, провлачи се прича о две епохе, једна у којој је стварао Сергеј Јесењи и ова наша, проткана разним догађајима. Кроз њих у уметничком програму, аутор води великог поету, који је цењен и због тога што је волео Србе. Остало је запамћено, да је служећи као болничар у возу војне болнице „Царево село”, 1916.године слушајући приче о херојству српске војске и о патњама нашег народа, казао: „Подно Карпата има један народ, то су Срби, наша браћа, који с вером у Бога бране отаџбину. Народ великог срца, широких рамена и големе душе!”

Лазовић поестки слика Јесењинов унутрашњи пејзаж и пролази његовим  стазама - од родног Константинова, па до Москве и Санкт Петербурга. У Ници и Паризу, пратећи судбину Исидоре Данкан, спознао је да Јесењинов дух хода и по местима где он никада није боравио.

 – Пред Рјазаном дочекала ме је велика табла на којој је писало: „Добро дошли у завичај Сергеја Јесењина”. Прошао сам кроз Рибное, градић железничара, и ушао у Константиново, негдашње царско село, прострто између четири ветра, у којем се 3. октобра 1895 родио Јесењин. Његова кућа – брвнара, обнављана је неколико пута, и окружена прућем. У сенци бреза самује „бронзани” Јесењин. Испред капије – топола, коју је засадио као дечак. Ту ме дочекују кустоси Љубов Москвина Александровна и Артјум Кузин Михаилович. Он је вичан да од глине прави пиштеће „славјанке” и продаје их туристима. Љубов ме упознаје са Маријом Семјоновном Јесењин, Сергејевом рођаком, која је такође кустос. Ова блага жена, кроз прозор ми показује Казањску цркву у којој је песник крштен, и у којој му је пријатељ, протојереј Јован Смирнов одржао опело у одсуству. Он му је био и крштени кум. У част Светог Сергеја Радоњешког дао му је име Сергеј, а први је и препознао његов песнички дар. У суседном селу Федјакину, прота Гаврилов служио је Јесењину редовне помене, све док га нису ухапсили 1938.године. Непосредно пред смрт, Јесењин је певао о повратку у завичај. У оронулим колибама тада је на зидовима било више Лењинових портрета него икона – прича Лазовић, па као да листа албум, оживљава слике из Јесењиновог дома, у коме му Семјонова показује песникову одећу, и пелерине Исидоре Данкан. – Кад год јој име помену, Љубов и Марија као да неку невидљиву киселину испљуну у ваздух. А, ја гледам у посуђе на сталажи и улазим у другу собу, у њој Јесењинов кревет и његова прва диплома, јастуци и дечачки капутић, у коме је дочекивао оца Александра када је из Москве, где је хлеб зарађивао као месар, долазио породици у „госте”. Држао сам у рукама и Јесењинову кошуљу, ону коју му је шила Татјана Фјодоровна и којој је певао: „Још си жива старичице моја...! ” У тој одори је забављао царску породицу. Носио је обућу плетену од коре дрвета и ваљане вуне, а песме је држао везане у мајчиној марами – пажљиво изговара Лазовић, као да и сам држи међу длановима свитак стихова. Претурајући по занимљивим детаљима из песниковог детињства, он додаје да су Сергеја када је имао три и по године, ујаци стављали на неоседланог коња. Учили су га да плива на Оки, тако што су га из чамца бацали у реку, a он је после оснажен скакао и хватао патке. Због несташлука уместо четири, у школу је ишао пет година. Родитељи су га касније уписали у црквено-учитељску школу у Спас-Клепики, селу тридесетак километара од Константинова. У родном крају по доласку бољшевика, срушен је звоник цркве, на коме је Јесењин звонио за празнике и певао у храму на клиросу. Од порушене цигле направљен је свињац.

Љубави великог песника

– Причали су ми мештани о Ани Сардановској. Она се удала за другог, родила сина Бориса, и умрла у 26 години. Јесењин се тада јадао Грузинову: „Никога тако нисам волео!” О тој љубави сведоче писма. Ањута их је брижљиво скривала. И никада нису објављена, а он јој је посветио песму „Зашто зовеш!” И сачувао име – Ана Сњегина. Под њеним прозором данас расту јорговани. А ја сам испред врата запуштене куће оставио букет кантариона – признаје Горан, коме у овом времеплову пажњу заокупља Јесењин и Данканова. Ова уметница никада не би стигла у Русију да је није позвао Лењин, који јој је предложио да оснује школу плеса. Она је тада имала 44 године и била позната по играма у провидном хигону. Плесала је босонога и хвалила се познанством са Ничеом, била је феминисткиња и заштитница идеје комунизма.

Са Јесењином се упознала 1921. године у Петрограду у атељеу Жоржа Јакулова, који се налазио на последњем спрату зграде у Бољшосадовој улици 10. Јакулов је имао велики тепих, пуно слика и мало чаша. У друштву је било десетак глумаца из позоришта Таирова. Јесењин је стајао до завесе, окружен обожаватељкама. Неприметно, у атеље је ушла Исидора са менаџером Снајдером. Јесењин се дохватио хармонике. Пришла му је у паузи, попила гутљај вина и пружила му чашу. Те ноћи су певали и Интернационалу. Исидора је наручила кочије. Отишли су у њену вилу на Перечистенку, коју је добила од совјетске владе. Јесењин је говорио: „То је жена која ми је потребна! ”А она је одговарала: „Године и душа нису увек вршњаци!”. Међу њима је било 18 година разлике и њихов краткотрајни брак почивао је на страстима, хедонизму и слави. После разлаза са Исидором, Јесењин је оженио Софију, унуку Лава Толстоја.

Јесењинова родна кућа у Константинову–Идући у походе Данкановој стигао сам у Ницу, и дошао на Енглеско шеталиште где је настрадала. Замотао јој се шал за аутомобилске точкове. Шал је био црвене боје, баш као и руже о којима су Андрићу причали у овом граду, 1952.године. Наш нобеловац се тада дружио са једним Данцем, који га је уверавао да је цвет на Гренланду највећа драгоценост. Кад су једном из Данске донели авионом букет ружа, то је био велики догађај. Свет се окупио, гледао у букет као у чудо, играо око њега и плакао. Из Нице сам отишао у Париз, на гробље Пер Лишез, где почива Исидора. Гробље је велики парк, има преко педесет хиљада биљака и на њему је сахрањено више од триста хиљада људи, међу њима и Џим Морисон.

Мој париски пријатељ, Мишел, који је снимао телевизијску емисију о Исидори, причао ми је кад су дошли овде, где је положена њена урна, да нову камеру нису могли да укључе, а кад су се вратили у студио, камера је радила.

Поред Исидориног гроба зетекао сам групу руских студената са старим намрштеним професором. Док је он гледао према гробу Едит Пјаф, неко од академаца је на Исидорину плочу ставио два црвена каранфила, а више од пола века нико на њеном гробу није заплакао – каже Лазовић.

Страдање Јесењина и вечни живот његових песама

Јесењин је умро 28.децембра 1925 године у хотелу „Англетер” у центру Санкт Петербурга, с погледом на Исакијевски парк. У званичну верзију  његове смрти, нико више не верује, поготову они који су слушали како Јесењин, негдашњи присталица бољшевика, говори: „Побијте комунисте, спасите Русију!”

Многи хроничари, за његово страдање окривљују Лава Троцког. Сахрањен је по православном обичају 31. децембра на Виганковском гробљу у Москви, где га је по страшном мразу на вечни починак испратило неколико хиљада људи.

– Око Јесењиновог гроба дешавале  су се многе необичности. Четири крста су постављана у кратком периоду, разних облика и величина. После њиховог уклањања постављен је споменик и преко ноћи замењен новим. Песникова биста од белог мермера, и сада је заштитни знак Алеје где почива.

Такође, по сведочењу истраживача, само је простор око Јесењиновог гроба дубоко укопан и бетониран, а његова сестра Шура је тврдила да, кад су њихову мајку сахрањивали на то место, нису могли да нађу песникове остатке, била је само празна рупа. Галина Бениславска, девојка која се старала о Јесењиновим рукописима и књигама, у децембру 1926.године, на песниковом вечном почивалишту, извршила је самоубиство. Иза ње је остала порука: „У овом гробу ми је све најдраже! ” – подсећа Лазовић, коме је Јесењинов живот био инспирација за поетску кабаретску причу. Снимак кабаретског програма, који је реализовао Предраг Безбрадица, похрањен је у Јесењиновом музеју. А поетски програм путује до оних који га примају отвореног срца, јер је Јесењин своје стваралаштво оставио у аманет будућим генерацијама.

ПОЛИТИКА