На Велики петак 28.априла у селу Дубочицу сусреле су се две чете: београдска и крагујевачка. Њих је дочекао Илија Јовановић. Уз њега су били Лазар Кујунџић, чича Павле Младеновић и Љубомир Јездиђ. Јездић је још као студент ступио у редове националне омладине и на први знак да је Српство у Старој Србији и Маћедонији у опасности од бугарске организације, он се доватио пушке, да прво као четник, а потом као четнички војвода притекне потлаченом нажем живљу у помоћ. И ако релативно врло млад он се необично истакао у нашој четничкој акцији, везујући своје име за прослављене четничке сукобе на Бабуни, Челопеку и Малешу.
На Челопечкој кули по новом календару 29.априла 1905 године, одиграла се чувена битка између српских чета и турске војске коју су предводили официри а којој су у помоћ дошли и Арнаути из околних села. У борби су учествовали око 120 четника под командом: Доксима Михаиловића, Чича Павла Младеновића, Аксентија Бацетовића, Лазара Кујунџића, Борка Паштровића, Ђорђа Скопљанчета, Војислава Танкосића и Јована Довезенског. Њиховим четама су се придружиле и београдска и крагујевачка чета. Крагујевачку чету је предводио капетан Борко Паштровић а у њој су били потпоручници Војин Поповић (касније Војвода Вук), Душан Јездић, Петар Тодоровић и Душан Путниковић. На челу београдске чете био је Бацета.
У њој су били Саватије Милошевић, поручник Јанићије Мићић, Богдан Хајнц и Војислав Танкосић, потпоручник Бранивоје Јовановић (касније Војвода Брана), подофири Јовић, Новица Леовац, Радош Васиљевић, Трајко и Радивоје Илић. У београдскојх чети била су четворица студената, Милан Гавриловић, Илија Шуменовић, Душан Димитријевић, Миомир Миленовић. Војвода Вук је у Челопечкој битци у 1905.године примио своје комитско крштење и од тада је сваке године месецима крстарио, као комитски вођа, док најзад није постао прави господар источне Старе Србије. Био је то највећи скуп српских четника на основу писања Кракова и Путниковића, било их је око 170.
Битка се одиграла баш на Велику Суботу. Врховни вођа свих српских чета, војвода Саватије Милошевић, у суботу у очи Ускрса, пошто су чете биле уморно полегале, изашао је после ручка на брдо више села Никуљана одакле је посматрао Куманово и приметио да иза њега наступа велика турска војска. Име Саватија Милошевића везано је тесно за национално- револуционарну борбу у Јужној Србији. Његов рад као шефа организације, па по том и вође који је четничко име на Челопеку са својим друговима прославио широм велике Отаџбине, остао је добро познат. Због тога што је он и себе везао за остварење националне замисли треба још један пут сетити се успомене на овог четничког доајена.
Било је одлучено да се четници позиционирају на Челопечкој кули јер она сама по себи представља природно утврђење. Воја Танкосић и Брђанин су задржавали османлијске трупе да би остатак четничких снага који се пењано на узвишења добио на времену. Танкосић се приклучио хајдучком покрету од самог потечка, бавећи се извиђањем терена, цртањем мапа, упознавањем сеоских првака, менталитета и навика становништва често прерушен као трговац жита.
Својевремено је важио за једног од најодважнијих комитских војвода и за доброг стрелца. Први на узвишењу су се попели јединице Павла Младеновића. Чета Ђорђа Скопљанчета су доста придонели да се ражбежу турско-арнатуске хорде. Када је почела пуцњава, пред самим врхом Челопека у ногу је рањен Милан Гавриловић. На пуцнави која је одјекивала на свих страна полетели су Арнаути из села Алгуње, Мутилова и Сушева. Турци су свој силном јуришали напред али куршуми српске чета рушили су их као снопље.
Сукоб као овај не памти историја четовања.
Турци су добро упамтили Челопек, упамтили су ту своју гробницу, тај ужасан пораз.
Претпоставља се да су турски губитци око 200 мртвих. Српски извори кажу да су погинула 2 четника, четник Радул Косовац и потпоручник Петар Тодоровић. Косовац је погођен у седећем ставу у слепоочницу. Арнаути су покушали да дођу до његове пушке. Том приликом су погинули четрнаесторица. Битка је трајала читав дан. Према извештају британског вице-конзула Вилфреда Гилберта Тесиџера, ти губитци износе 4 мртва и 8 заробљених.
Такође 1906.године, тачније на 21 јануaра у борби са турском војском, војвода Василије Трбић је изгубио скоро целу своју чету, (22 четника). Турска војска је успела да одвоји чету на два дела – Василије Трбић са мањим делом и Риста Ј.Поповић – Беранац (активни пешадијски наредник) са већим делом одупре се бројно над моћнијом турском војци.
Ту су погинули: Риста Ј.Поповић – Беранац и четници: Љуба Ђ.Атанацковић, Тодор Гвозденовић, Риста Цветковић, Илија Ђорђевић, Ђорђе и Илија браћа Недељковић, Вељко Вукаловић, Јордан Томичевић, сокол колевић, Војислав Пантовић, Коста Трајковић, Василије Белашенић, Исидор Славевић, Станко Стојковић, Илија Ђуричић, Станко Кузмановић, Илија Ђорђевић, Петар Церовић, Илија Наумовић и Јордан Кумановац.
То је било услед дојаве Арнатута а преживео је Василије Трбић са само двојицом четника. Занимљиво што ова битка подсећа на Битку на Петраљици где су јуначки погинули војводе Брана Јовановић и Боган Југовић Хајнц. У Куманову је 26.децембра 1925 године образован одбор који je имаo циљ да подигне споменик изгинулим четницима на Челопечком Вису у 1905 и 1906 године. Одбор чији је председник господин Јакша Вуковић мислио да ће једним лепим спомеником достојно обележити ово значајно место за историју нашег народа. За подизање споменика су сакупљани добровољни прилози. Прву помоћ одбор је добио од Министра Војске и Морнарице, генерала господина Хаџића који је послао као свој прилог за дизање споменика 300 динара.
У Одбору за подизање споменика налазио се и чувани др. Арчибалд Рајс, који је преко листа „Политике“ позвао народ да приложи за градњу споменика у Челопеку. Борба на Челопеку 1905 године била је прва велика победа српских четника над турском војском и арнаутским башибозуком. Никада оволики број четника није било истовремено у боју као на Челопеку. Костурница је подигнута 1930 године према пројекту архитекту Владимира Антонова. Године 2005. урађено је прилазно степениште а на јужној страни споменика постављена је и спомен плоча.
У Београду данас Челопечка улица налази се на Звездари код Вуковог споменика.
У Челопечкој битци а тада као студенти су учествовали: др.Милан Гавриловић који је постао вођа Земљорадничке странке и амбасадор Краљевине Југославије у Совјетском савезу, др.Илија Шуменковић који је постао народни посланик и министар, Душан Димитријевић који је постао адвокат у Београду, Миомир Миленовић који се прочуо као новинар и уредник Политике као и Љубомир Јездић који је постао адвокат.
Србин Жегљиговац
Пролеће 2024
