Тако би могао да гласи почетак поглавља педагошке баштине Тринаесте београдске гимназије о недавном студијском путовању на коме је цела генерација трећег разреда посетила Зејтинлик, Крф, Видо и дословно се, први пут као организована школска група, попела на Кајмакчалан. На чувеној коти 2.525 скоро 240 ђака и професора једногласно, колико их грло носи, певало је химну Републике Србије. Док је ехо „Боже правде” одзвањао у канону, емоције су преплавиле и планину. То је доживљај који се заувек урезује у сећање, од ког подилази језа – не због суровог ветра који тамо влада, вечно хладан и неумољив. Призори овековечени фотографијама с овог студијског путовања сада су део изложбе која је у Тринаестој гимназији управо приређена поводом Дана примирја у Првом светском рату, пише Политика.

– Скоро сви ученици трећег разреда, њих 230 и десет професора, почетком октобра посетили су Солун, Крф и Видо и попели су се на Кајмакчалан. Путовање смо назвали „Од Плаве гробнице до Капије слободе”. Симболично, тиме смо желели да спојимо трагичне тренутке, пуне пијетета, са наставком приче о опоравку српске војске која се после Плаве гробнице вратила на прве метре Краљевине Србије и на своје тло закорачила на коти 2.525, после невероватне војничке победе и освајања Кајмакчалана, који је сматран неосвојивим. Било је веома узбудљиво када смо ту стигли, пуно емоција, па и суза у капели, поред урне где је било срце Арчибалда Рајса. Посебан изазов на путу ка врху било је то што је дувао веома јак ветар, а ученици нису одустајали. Носили смо копије пуковских застава бораца са Кајмакчалана и оне су се величанствено вијориле на том ветру. Сви заједно смо отпевали химну окупљени око капеле. Генерација је доживела неку врсту иницијације и дубоког озарења. Као да се снага наших ратника пренела на њих. Нису били исти пре и после успона... – дочарава за „Политику” Бојан Вучковић, директор Тринаесте београдске гимназије.

Осим исказивања поштовања нашим прецима и њиховој борби за слободу, појашњава он, намера је школе била да гимназијалци са овог пута понесу и поуку да ако су наши прадедови у немогућим околностима успели да преживе, победе и обнове државу, можемо и ми у миру да се боримо и не посустајемо, да су свакодневни проблеми са којима се суочавамо далеко мањи од оних које је имао наш народ у Првом светском рату.

– Много ми је драго зато што смо као генерација посетили Зејтинлик, Крф, Видо и били први који су се организовано попели на врх Кајмакчалана. Ово путовање, чини ми се, једно је од најбитнијих и најлепших на којима сам био. Видели смо и чули много потресних ствари, као и оних које нам показују зашто је битно ко смо, одакле смо, да не смемо да одустајемо од онога што желимо и за шта се боримо.

Желим свим наредним генерацијама да као ми отпевају нашу химну на Кајмакчалану, „Тамо далеко” на острву Видо и да опомињу „царске галије” да клизе тихим ходом. Заувек. Све док гори пламен свеће за дедове који су гинули за државу и нас, њихове потомке. Захвалне потомке. Захвалан сам и поносан. Слава им и хвала им – утисци су које за наш лист издваја Страхиња Новаковић, ученик трећег три Тринаесте београдске.

Из истог одељења, гимназијалац Лука Денић уверава да су пре овог путовања, битке српске војске у Првом светском рату, о којима су и раније учили, за њега ипак представљале само информације, да није разумео њихов значај, бар не у потпуности.

– Међутим, пролазећи путевима српске војске, осетивши хладан ветар на падинама Кајмакчалана и видевши ровове и муницију која је остала ту дуже од века, напокон сам разумео и могу само да изразим захвалност за привилегију одавања поште српским херојима. Била ми је част – резимира Денић.

Овај успон за Жаклину Матијевић из трећег пет био је, каже, моменат када је схватила да припада генерацији ученој правим вредностима – вредностима истрајности, вере и поштовања према нашој историји.

– Поносна сам што знамо шта је свето за нас и што, баш као и наши преци, носимо у себи свест о томе колико је важно чувати оно што је тешко стечено. Кајмакчалан подсећа да се слобода увек тешко плаћа, али и инспирише да будемо храбри и истрајни у својим циљевима, баш као што су и наши преци били у својим борбама – појаснила је она.

Сам Крф, али поготово острво Видо, као да носе вечну сету, вечну славу, утисак је Алексе Лазића, ученика трећег седам одељења Тринаесте београдске, након студијске посете значајним местима сећања.

– Наше хорско певање „Тамо далеко” на Виду носило је са собом посебан тон узвишеног. Заједнички поход на Кајмакчалан призвао је снажно сећање на наше ратнике, наше претке у Првом светском рату, а посебан је осећај кад се мало осамиш идући ка планинском врху и замишљаш свог чукундеду како трчи поред... – препричава Лазић за наш лист.

А затим Ивона Ђокић, из трећег седам, напомиње да је њен чукундеда Ристивоје Ђокић био један од солунских бораца.

– Он се вратио жив и био је награђен са две Карађорђеве звезде. Сама помисао на њега и српску војску оног доба, на њихову неисцрпну снагу и храброст, учинила је успон још лепшим и посебним. Тај призор, када смо се приближавали врху, док су се вијориле заставе које смо носили и где смо се ми, потомци невероватних српских војника, као огромна чета пењали уз планину је заиста незабораван и сматрам га једним подухватом захвалности и сећања на све храбре српске борце који су све дали да ми данас слободно стојимо на тој „капији слободе” – разјаснила је Ђокићева.

Ордени прадедова у аманет

Пењање на Кајмакчалан је заиста незаборавно искуство. Стаза је изазовна, али награда на врху је невероватна, уверава и Тамара Славковић, ученица трећег девет одељења Тринаесте београдске гимназије.

– Погледи са врха су спектакуларни, посебно када се сунце спушта и обасјава околне планине. Поносни смо на наше претке који су освојили Кајмакчалан, јер су њихова храброст и одлучност обликовали нашу историју. Њихова борба на овом стратешки важном месту симболизује отпор и борбу за слободу. Поносно могу да кажем да су моји прадедови учествовали у балканским ратовима, као и у Првом светском рату. Један од њих је био и командант. У аманет су ми остали ордени, које моја породица са поносом чува. Сећање на њих нас инспирише да ценимо слободу коју имамо данас и да чувамо њихову заоставштину – истиче Славковићева.