Преко гвозденог моста на набујалом Ибру, где се на само стотинак метара удаљености налази и онај чувени мост који је био једина веза овдашњих Срба са главном магистралном саобраћајницом која води ка прелазу Јариње и централној Србији, стижемо асфалтним, али и макадамским путем до Цркве Свете царице Јелене и Светог цара Константина, подигнуте на темељима манастира из 13. века.

Дан је хладан, пада ситна киша налик оној јесењој, а хук Ибра одзвања Ибарском долином.

Срећемо Огњена Миладиновића (73) крупног, кршног мештанина из фамилије Јакшића, чији су преци из Црне Горе пре два века стигли до Ибарског Колашина, а онда овде, у долину Ибра.

Озеленело око цркве, дигли се вековни дубови ту где су се некада мештани Каменице окупљали на сеоској литији.

– Било је црквиште овде испод ових дубова, за њега се одувек веровало да је свето дрво с којег никад нико није ни лист откинуо. Окупљали смо се за Свету Јелу, 3. јуна, а онда смо одлучили да подигнемо цркву, коју смо саградили нашим средствима уз помоћ лепосавићке општине и донатора из централне Србије. Још 1925. године, кад се градила пруга, радници, али и сељани који су обрадовани градњом пруге долазили ту до Ибра, пронашли су камење за које се испоставило да су зидови манастира – прича Огњен Миладиновић, отац троје деце, човек који је свој радни век провео по терену у централној Србији, домаћин и велики радник, како би се овде рекло.

– Цркву смо саградили за само шест месеци и од тада сваке године по три домаћина држе сеоску славу. Окупи се народ са свих страна. Долазе као на ходочашће, а имали смо прилику да угостимо и више десетина председника општина и градоначелника из централне Србије и Војводине, који годинама мисле на нас, доносе дарове, а са неким градовима смо се и побратимили – говори у даху Огњен.

Прича не само о селу, већ и о данима које је провео на раду у Краљеву, о времену кад је обилазио градове по централној Србији и отуд доносио ретке засаде дрвећа, па је засадио чак и канадски храст у порти цркве, али и неколико јела које су се већ дигле у небо.

Хучи Ибар, док силазимо ка темељима манастира, где се још назире камење обрасло пролећном травом, и идемо ка једном од гвоздених мостова преко којег годинама не пролазе возови. Не пролази ни онај чувени „црвени, руски воз” који је Руска Федерација дала на поклон житељима северног Космета.

Све време у стопу нас прати Бојана Миладиновић, снаја Огњенова, удата за Далибора, најстаријег сина из куће Миладиновића.

– Из Придворице сам дошла у домаћинску кућу, а тако се и подразумевало, јер из добростојеће куће и долазим – говори стасита жена, мајка троје деце и бака два унука – Вида и Југа.

Стигне Бојана да спреми и сеоску славу, да поспреми кад дође код свекра, свекрве и девера у Каменицу, да им помогне у пољопривредним пословима, али успева и да приведе крају последњи испит на Факултету за физичку културу у Лепосавићу.

– Још који дан и имаћу диплому професора физичког васпитања. Имам срећу да ми дају подршку у породици, али и да осетим радост код унучића, кад им кажем да сам положила испит. Овде у Каменици смо често, и кад треба да се помогне у башти, у њиви, а срећна сам што ми се и деца и унуци поносе селом које се спомиње још у доба Немањића, где је по тадашњем попису било више од 50 кућа. Сада их је 26 – говори Бојана, хитра жена, која стиже и да буде једна од чланица фолклорне групе у Лепосавићу, али и да део слободних дана проведе на скијању, горе на Копаонику.

Огњен нам показује камење док руком склања озеленелу траву, али и шибље које је кренуло да буја ту у мочварном делу Ибра. То су темељи манастира, за који се не зна да ли су у њему боравили калуђери или калуђерице.

Преко Ибра, тамо на магистрали, одјекују звуци тешкаша, обичних возила, оклопних транспортера косовске специјалне полиције, препознаје се онај звук џипова Кфора.

Крајем 2022. године ово село је било једно од многих у којима су Срби поставили барикаде, одакле специјалци Росу нису могли да прођу даље ка селу Вуча, Придворици, како би изашли на магистрални пут који води ка Лепосавићу.

– Нисмо никад имали проблема с Албанцима из села Церањска Река и Кошутово – каже Огњен док показује на брда преко Ибра, иза којих су куће два, од укупно три албанска места колико их је у општини Лепосавић.

А одозго, с брда иза којих су албанске куће, као на длану се виде цела Каменица и цео магистрални пут Косовска Митровица –Краљево, куда у последњих више од годину и по дана у касним сатима, због страха од специјалаца Росу и приштинских агената у цивилу, прође тек онај који мора.

Огњен је и песник, писао је свакодневно о догађајима у фирми, а сада пише песме о селу, цркви, али и приче које је доскора објављивао у једном београдском листу.

– Ја сам човек, рекло би се, са два живота. Својевремено сам после погрешне лекарске дијагнозе годинама био на ивици живота и смрти. Али ни тад нисам одустајао од писања, а новине су пренеле да сам једне ноћи, још онда када су возови овуда ишли, из Рашке до Каменице пешице дошао – говори Огњен док улазимо у цркву, која тек треба да се фрескопише, а око које су сељани подигли камене споменике за све страдале у Првом светском рату, чија тела никад нису пронађена.

Један од најзаслужнијих за изградњу цркве је и Миодраг Мијо Радовановић, мештанин, здравствени радник, представник Црквеног одбора у селу, али и велики хуманитарац.

– Проглашен сам за најхуманијег човека општине Лепосавић, а владика Теодосије ме је одликовао граматом која се додељује за хумани рад – скромно прича Мијо, који не жели да се слика за новине и који „не жели да се о њему много прича и пише, јер народ о њему све зна, а и Бог, коме је захвалан на свему”.

Сипи киша, док нас Огњен води ка некадашњој воденици, у којој се одавно не мељу жито, раж и јечам, а где је ноћивао у време док је волујским колима ишао, обично с јесени, кад се сви пољски послови заврше. Пролазимо и поред другог „сребрног” моста на Ибру, који је кренуо да плави околне баште. Мало изнад моста су брзаци, које су људи звали „брод” и где су протеривали стоку ка магистрали и горе ка шуми.

Уз каменичку реку, која се улива у плаховити Ибар, стижемо и до чесме, до изворске воде, покрај које је Огњен засадио три јеле.

– Овде ми је једном смук ујео овцу. Фебруар, а они измилели – показује руком Огњен, док се осврћемо да нам који из камењара не изађе.

– Има их овде стално, а тек кад угреје, само гмижу – казује Миладиновић и додаје да „он зна с њима да разговара”.

Ту покрај извора, надомак воденице где јаз поодавно не иде и где се не чује клопарање воденичког точка, дивље свиње су направиле „кашиште”.

Страх се већ увлачи у кости. Горе изнад извора су огромна брда, куда се „пречицом” ишло до села Рудине, а онда у школу у Бањској, до које је требало десет километара у једном правцу.

Сада деца из Каменице, њих око 25, што основаца, што средњошколаца и студената, иду на наставу у Сочаници и Лепосавићу, а студирају у Косовској Митровици.

ПОЛИТИКА
Биљана Радомировић