Када смо пре двадесетак година постављали уредничке темеље, основе рада, у уредништву са сарадницима осмишљавали рубрике и контуре Слова и Словцета, успоставили смо правила од којих се није одступало до данас. А бројеви се нижу; ево га – седамдесети (70). То је само по себи – подухват. Смемо рећи, имајући у виду све околности.

Не одступамо од српских становишта; представљамо наш народ и особеност Србаља на овим просторима, посебност кроз једну сасвим необичну призму; саткану кроз приче о људима, приказ тајни, чаробне сакралне географије, културе ексклузивности, на страницама се може пронаћи и замагљена историја митских обриса, феномени недостатка верских слобода и основних постулата ускраћених људских права, посебне религиозности; речју о лепоти и доброти нашинској. Свесни смо да постоје и оне друге приче, о другој страни медаље, које осликавају сивило, и сенкама која нас прате, роваре и сплеткаре, отаљавају причу… Али овде не владају нашим простором, и курсом, те је стога и само наше постојање – чудо. Слово је стога и рефлектор који својим постојањем светли, а тако осветљава и сав нерад и површност интересних група, муљатора и симулатора „професионалних“ Срба, протува и профитера.

Дајемо потпору и пору нашим животима.

Наше је једно мало добро, а има их повише, богме; али и то најмање лепо је корисно, јаче бива од свих њихових лажа и зала.

Правила се, дакле, нису мењала у ових 70 бројева. Јесу формати, облици и странице, али се естетика усавршила. Дизајн је мерило вредности. Различите печате том курсу давали су многи дизајнери, ми, ипак, упућујемо речи хвале нашем актуелном. Ваљано је и пожељно знати препознати реч, и причу уз фото списе пренети на хартрију, што читаоци свакако разумеју.

Исписујемо историју. Част нам је што нас је Манојло Мањо Вукотић „Вукотић медиа“ описао у својој најновијој књизи „Убиство српског новинарства“, где на 104. страници бележи Слово као једини лист на српском у Македонији, говори да је српско новинарство доведено на ивицу опстанка. Дијагноза кризе, али и позив да се професија врати свом задатку, одговорности и јавном инетерсу.

А шта су новине, заправо, данас? Изнова се питам, и читам, и пишем. Одлазе ли у историју, за потпалу или рециклажу? У магацине. Подруме попуњавају, или се брижно чувају – у гаражама.

Пожељно је не клонути и зато тражимо оквир. Правац знамо, уз нови Увод таштинu одбацујемо. Идемо долином Вардара, подно Шар планине, по вијугама Скопске Црне Горе белешке хватамо, ослушкујемо шапат Јабланице.

Можемо ли и смемо ли одустати? Живимо пуним плућима у раздобљу необичном, срозавају се вредности убрзано, али смо лепоти – одани. Понижења одбацујемо. Тржиште доминира, знамо, али – врдамо. На светлост дана, од нас – нови број.

А припремајући га, табанамо; изнова. Обронцима Скопске Црне горе, па у Матејичу. Па до Кавадараца. Посетили старе и нове цркве. Изнова били у хуманитарној мисији од Дојрана до Кучевишта. У Куманову „испекли“ нову причу историјских огледа – подсетника. Неимарили у Коњару и Четирцу. Листали сопствене странице горких нота. Подсетили смо се на то шта смо били, а шта јесмо. Разговарали са уметницима: са Јованом Топалов и Драганом Басекић.

Нико нас није узалуд чекао. Па ни Ви.

Милутин Станчић

Уводник листа Слово - бесплатно издање гласника Српског културно информативног центра СПОНА, број 70 (август-септембар)

Фото /Ђорђе Бојовић/: Магаре на испашу, на обалама Дојрана