Агресија ударима авио бомби и крстарећих ракета великог домета НАТО армаде, први пут у историји - без одобрења Савета безбедности (СБ) УН, пројектилима из ваздуха и са мора, по територији СР Југославије, почела је у предвечерје 24. марта 1999. године. Тиме је почело директно спровођење у дело наредбе тадашњег генералног секретара Алијансе Хавијера Солане, од америчког генерала – Веслија Кларка. Био је то оперативни старт казнене операције за „непослушне Србе“ назване „Милосрдни анђео“, детаљно испланиране још средином јуна 1998. године. Потврдио је то у својој књизи „Модерно ратовање“ и сам – Кларк.
Бесомучно разарање цивилних, војних и „узгредних“ циљева у Србији, делимично и Црној Гори трајало је пуних 78 дана, све до потписивања Кумановског споразума и усвајања Резолуције 1244 СБ УН.

Тај некажњни варварски чин демократског Запада над недужним становништвом СР ЈУгославије, у срцу Европе на крају 20. века однео је 2.500 живота, од којих су најмање 500 били – цивили, а 79-торо деца. Рањено је више од 12.500 грађана, од којих је око 5.000 остало  са трајним инвалидитом. На Србију и Црну Гору је са „демократског Запада“, изручено више од 50.000 разорних пројектила, међу којима су и биле и бомбе пуњене осиромашеним уранијумом, чије радиоктивне последице становништво плаћа енормним порастом малигних оболења и броја умрлих...

Уместо кажњавања „господара и слугу рата“ Запад је озваничио агресију на Србију, одузимањем њеног дела територије, јужне српске покрајине, поклањањем лажне државе Косово одакле је прогнано више од 280.000 Срба и осталог неалбанског становништва. Етничко чишћење у режији ментора са Запада, под надзором снага тзв. међународне заједнице је употпуњено насељавањем око 800.000 Албанаца...

У данима смрти и разарања, Србија је била под ударима економски око 600 пута јаче силе. Рушена је њена инфраструктура, индустрија, онеспособљавани елктропотенцијали, културно историјски споменици, посебно посебно православне цркве и манастири, чак и са списка УНЕСКО-а, културне институције... на Косову и Метохији, образовне институције...Разорено је око 190 школа, 60 мостова, 300 фабрика, 20 болница, под 58.574 налета НАТО авиона са „просутим“ експлозивом тешким више од 25.000 тона у готово 420.000 пројектила...
У Србији готово и да нема града који у том ратном погрому „кампање“ није био на мети НАТО пројектила и то по неколико пута. Извршено је 2.300 ваздушних удара на готово хиљаду циљева  широм Србије. Око 1.150 НАТО летилица је са безбедне висине, али и са бродова и носача авиона,  данима и ноћима разарало Србију, сејући пројектиле са осиромашеним уранијумом...

После окупације Косова и Метохије, по окончању бомбардовања, у јединицама КФОР-а најпре је стигло 37.000 војника из 36 земаља. Око 30.000 војника је било из земаља чланица алијансе. Касније је тај број смањен на 16.000, формално под „равнањем“ СБ УН, практично, под командом САД, које су код Урошевца подигле једну од својих највећих војних база у свету – „Бонстил“. Тиме је окривена позадина стратешки испланиране окупације дела Србије.