„Политика” је у броју од 19. децембра донела изузетно занимљив извештај са предавања др Марте Бјелетић, научног саветника Института за српски језик САНУ, одржаног у новосадском огранку САНУ, чија су тема били називи за претке и потомке у српском језику. Мислим да ће бити занимљиво да укажемо на још неке моменте у вези с терминима који означавају сродство у Срба.

У литератури је констатовано да је у поређењу с терминологијама већине словенских народа (не рачунајући јужни огранак) фонд термина сродства у Срба упадљиво велики. Узрок стварања веома детаљних, специјализованих назива, типа свастичић, ђеверичић, одивичић и сл. налази се у специфичном формама друштвеног устројства на нашем тлу – племенском уређењу на црногорском и околном подручју и задружној породици у већини других крајева. И у једном и у другом организационом систему реч је о бројнијим и гушћим сродничким контактима у оквирима релативно већих скупина сродника упућених на заједнички живот или просторну близину пребивалишта.

Српска породица је током историјског развоја имала доста устаљене облике, с јачом или слабијом (социјално детерминисаном) превагом задружне, проширене над инокосном, нуклеарном породицом, и такво је стање доминирало отприлике до Другог светског рата. Такође, за разматрање тзв. правог сродства, у чији састав улазе (а) родбина – крвно, генетско сродство, „род”, „крв”, „својта”, (б) брачна веза и (в) сродбина – сродство успостављено путем брака, ваља имати на уму чињеницу да је брак у српском народу, и поред вековних исламских утицаја, по правилу моногаман; полигамне форме нису се шире уобичајиле ни када су, у време турске владавине, међу исламизованим становништвом биле дозвољене законским и верским прописима. Обичајне, ритуалне и црквеноправне претпоставке условиле су и успостављање вештачких сродничких веза – грађанског (путем усвајања) и духовног сродства (кумство, побратимство, посестримство, сродство по млеку). У свим овим формама сродства веома је изразит утицај социокултурних чинилаца. Можемо указати на специфичности институције кумства – трајног (наследног) и пригодног типа. У народу, тако, постоји крштено и венчано, али и „шишано”, „кумство умира освете”, „кумство невоље” и слично. Кум као духовни сродник је изузетно поштован („Бог па кум”), он има моралне, обичајне и црквеноправне обавезе, не само према ономе коме је кумовао  (кумашинчу, кумчету), него и према ужој и широј родбини.

За разматрање проблематике сродства од значаја је и чињеница да се у српском народу оно не ограничава на генетско и сродство успостављено путем брака, него се, у неким крајевима, односи и на особе које имају исту крсну славу, чак и уколико се ништа не зна о њиховом заједничком пореклу, или на особе које носе исто презиме (племе). Нешто ужа групација јесте братство – група сродника повезаних крвним сродством, састављена од више родова – фамилија заједничког порекла, истог братственичког презимена, исте крсне славе и једнаких других обичаја, с неким заједничким установама и одређеним облицима својине.

У српској терминологији сродства издваја се неколико етимолошких  стратума. Праиндоевропског порекла су термини за чланове уже, нуклеарне породице (син, мајка, отац, брат, кћер, сестра), а општесловенског термини за децу брата или сестре и за брачне другове и једних и других, затим стриц, маћеха, очух, пасторак, посинак, поћерка, као и термини настали редупликацијом слогова, типа срп. деда, тета, баба, нана. Занимљиви су случајеви лексичких контаката, односно присуство позајмљеница из других језика у овој сфери (амиџа, бабо, даиџа, балдуза – оријентализми, куњадо, небуд – италијанизми, шогор – хунгаризам и сл.).

Др Марта Бјелетић лепо је представила систем термина у вези с крвним сродством по вертикалној линији. А шта ћемо са хоризонталном линијом? Ево неких примера који могу разгалити читаоце.

Наиме, претеривање у позивању на сродство с неком особом или породицом у циљу задобијања извесних привилегија представљало је прототипску ситуацију за појаву низа фразеологизама којима се шаљиво или иронично изражава предалеко или измишљено сродство. Тако, Вуков „Рјечник” наводи: „куњадо бабе ђедове” „рече се ономе који хоће силом да се своји с киме”; „наше секе њезине неке Вуке Вукареде Вукићеве жене рођени неђеверни пасторак” користи се „кад ко ћера својакање до у бог зна које кољено”, а слични су и изрази „девете пеке звекетало, десете вуруне жарило”, „кумине куме кума па њезине друге из првога села ђеверичић”, „моје прија-Јеке па њезине секе ручнога девера рођено пасторче” и други. У савременом језику најраширенији фразеологизам овога типа је „девете тете дете”.

Насловна: Кумство се сматра духовним сродством (Фото: лична архива)

Др Ксенија Кончаревић, (Политика)

редовни професор Филолошког факултета у Београду